Tag Archive | "porodična tragedija"

Tags: , , , , , , ,

Jovan Jovanović Zmaj i Gabrijel Kostelnik

Posted on 08 May 2016 by heroji

Miloš Zubac

 

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ I GABRIJEL KOSTELNIK

pesnička paralela: „Đulići uveoci” i „Umrloj ćerkici”

 

Sažetak:

U tekstu se daje poređenje zbirke pesama „Đulići uveoci” Jovana Jovanovića Zmaja s poemom„Umrloj ćerkici” Gabrijela Kostelnika. Osim na istim formalno-sadržajnim karakteristikama, akcenat je na životnom tragizmu oba pesnika, kao podsticaju za stvaranje značajnih književnih dela. I Jovan Jovanović Zmaj i Gabrijel Kostelnik bili su krupne ličnosti srpske odnosno rusinsko-ukrajinske književnosti, a potpuno su se posvetili kulturno-prosvetnom radu nakon porodičnih gubitaka. Otuda se ovde razmatra zajedničko iskustvo pretakanja ličnih tragedija u predani misionarski rad za narod i nacionalnu kulturu.

Ključne reči: Jovan Jovanović Zmaj, Gabriel Kostelnik, porodična tragedija, poezija

 

Neretko je najpotresnije stranice književnosti ispisivala tuga zbog gubitka voljenog bića. Pesnici, prozaisti i dramski pisci različitih kultura i jezika, artikulisali bi svoju bol i žal u književnu objavu koja bi ponekad i formalno i sadržajno bila umetnost prvog reda, a ponekad takvo delo kojem bi delikatnost motivacije i teme uglavnom obezbeđivala saosećanje i zanimanje čitaoca, bez obzira na stepen darovitosti pisca. S jedne strane, u pitanju je univerzalna kolektivna iskustvenost koja pronalazi utehu u srodnim tragičnim ispovestima, uobličenim u umetnička dela. Selimovićevim rečima, svaki je čovek uvek na gubitku, ili stihom savremene građansko-folklorne pesme – svako ima nekog koga nema. S druge strane, zagarantovana čitalačka pažnja mogla bi da korespondira i s čuvenim Tolstojevim opažanjem da je svaka porodica nesrećna na svoj način, a da sve srećne porodice sliče jedna drugoj. Koliko god to bilo etički problematično, tuđa nesreća jednostavno više zanima i gotovo magnetski privlači konzumente manje ili više vredne umetnosti, makar oni ne imali takvih iskustava u životu, nego što ih interesuje nečija sreća. Tako je u svagdanjem životu, tako i u raznim umetničkim žanrovima, a danas je svojevrsno legitimno voajerstvo prema ličnim tragedijama naročito eksploatisano u medijskom svetu.

Vratimo li se književnosti ‒ a ovde ćemo se baviti samo visokim pesničkim dometima ‒ najviše primetan u svetskoj literaturi bio je motiv mrtve drage, u rasponu od Orfeja, preko Dantea, Petrarke, Novalisa, sve do Vodsvorta, Meri Šeli, Poa i Bodlera, a u srpskoj književnosti kod Zmaja, Kostića, Disa i Miljkovića. Naročito je karakterističan za predromantičarski, romantičarski i tamnoromantičarski period. Dakako, primera ima neuporedivo više i ovo jesu tek ona opštepoznata mesta koja su s vremenom postala klasičnim književnim vrednostima. Motiv umrlog brata ili sestre javlja se češće u usmenoj književnosti. Motiv izgubljenog čeda, na koji čovek možda i najosetljivije reaguje iako je ovo najstrože uslovno rečeno budući da je gubitak svake voljene osobe jednako težak i ne dâ se izmeriti, ređe srećemo u književnim delima.

Upravo taj motiv doneo je srpskoj i rusinsko-ukrajinskoj poeziji neke od njenih najnežnijih i najdirljivijih stranica. Jovan Jovanović Zmaj napisao je „Đuliće uveoke” i zaveštao ih svom srpskom pokolenju, a Gabrijel Kostelnik dvojezičku poemu, većim delomna ukrajinskom, a manjim na rusinskom jeziku, „Umrloj ćerkici”. Obojica su bila ogromne ličnosti u kulturama svojih naroda. Obojica zakleti prosvetitelji i negovatelji narodnog jezika kao književnog – Zmaj na već utvrđenom tragu Vuka Karadžića, Đure Daničića i Branka Radičevića, a Kostelnik pobornik maternjeg jezika Rusina kao književne norme – lično je napisao prvu rusinsku gramatiku. Obojica rodoljubi kojima je sudbina kolektiva neretko bila preča od lične sreće. Prvi lekar, drugi teolog i sveštenik, obojica književnici s bogatim spektrom žanrova u kojima su se ogledali. Naposletku, obojica su imali po petoro dece i svaki je kao roditelj doživeo lične gubitke na kojima je sazdao izuzetne lirske trenutke.U uporednom čitanju ovih trenutaka, Zmajevih „Đulića uvelaka” i Kostelnikove poeme „Umrloj ćerkici”, biografski podaci neizostavan su kontekstualni i poetički element. Biografija i poezija prirodno se stapaju u jedno, jedno iz drugog proističu i jedno se drugome vraćaju.

A biografija kaže da je Zmaj nadživeo svoju decu, svih petoro, kao i voljenu suprugu Eufrosinu Ružu Ličanin. Deca su bila kratkog veka, sinovi Mirko, Sava i Jug, i kćeri Tijana i Smiljka, poživeli su svi skupa od tek nekoliko meseci, do najviše tri namirena leta, dok je bez Ruže Zmaj ostao u njenoj tridesetoj godini. Narod ga je zapamtio i proslavio kao porodičnog pesnika i poučitelja, više od svega, naklonjenog duši deteta, a upravo celu je svoju porodicu Zmaj izgubio u jednom neumoljivom nizu kakvom je nemoguće naći para u inače tegobnim i hudim životima srpskih pisacaiz devetnaestog i s početaka dvadesetog veka. Svojim najmilijima u spomen, napisao je knjigu u šezdeset sedam pesama, koja važi za jednu od najlepših u srpskoj književnosti.

Jovan_Jovanovic_Zmaj

Biografija takođe kaže da je Gabrijel Kostelnik u jednom teškom životnom trenutku ostao bez svoje prve kćeri, sedmogodišnje Svjatoslave, kojoj je posvetio poemu od dvadeset šest pesama, a kojoj se u svojim stihovima od milja obraćao kao Slavki. Iako je oninteresovanjem više gravitirao hrvatskoj romantičarskoj poeziji, Preradoviću i Vrazu, sasvim je izvesno da je znao za Zmajeve „Đuliće uveoke” i da su ga oni nadahnuli da i sâm, od sličnog bola i gubitka, napiše poemu izrazito srodnog duha i senzibiliteta. Gabrijel Kostelnik rodio se celih pet decenija posle Zmaja i kada je počeo da se zanima za književnost, a naročito kada je istrpeo lični porodični udarac, „Đulići uveoci” uveliko su bili čuvena književna činjenica i vrednost.

Gabrijel_Kostelnik

Jedan se gubitak s drugim ne može porediti i podatak da se Kostelnikova nesreća u slučaju srpskog pesnika bukvalno ušestostručila, ne označava kvantitativno šest puta teži tas na nevidljivom kantaru duševne boli. Ovde se može porediti jedino način na koji su dva značajna pesnika dvaju naroda reagovala na gubitke voljenih osoba ‒ može se porediti samo njihov vanredni stvaralački odgovor.

U toj dvostrukoj pesničkoj reakciji na istovetan podsticaj, dakako, ima dosta formalnih i motivskih sličnosti, uz jasnu tematsku podudarnost. Zmaj je „Đuliće uveoke” napisao kombinujući rimovane katrene sa strofama od više stihova, a jednako je u svojoj poemi postupio i Kostelnik. Međutim, „Đulići uveoci” jesu kolekcija pesama koje često mogu stajati i zasebno, iako ih sve veže isti fokus, dok Kostelnikove pesničke celine ne funkcionišu individualno i nadovezuju se jedna na drugu kao fragmenti istog, neprekidnog govora.

Zmaj se u svojim pesmama najčešće obraća voljenoj supruzi, te je kod njega na delu kombinacija motiva mrtve drage s motivom pogrebene dece, dok se Kostelnik u ispovednim slapovima stihova sasvim okreće svojoj kćeri.

Simbolika cveća postoji kao metafora smrti kod oba pesnika. Zmaj je razvija do statusa samog naslova, krsti svoju zbirku uvelim ružama, a potom se u versima vraća toj slici. Kostelnik u VIII pesmi smrt deteta poredi s preranim i nasilnim otkidanjem ružinog cveta. Iako i Zmaj u XXI pesmi, na jednom mestu, daje sliku cveća otkinutog iz vrta, već se ovde, u lirskom tretmanu istog simbola, oseća da dva pesnika u različitim valerima doživljavaju lične gubitke‒ Zmaj stišanije i pomirenije, s mnogo rafinirane tuge zbog uvenuća najmilijih, Kostelnik burno i nepomirljivo, s mnogo gneva zbog nemoći da spreči otkidanje najdražeg bića od života. Dakako, ovako oštre nijanse razumljive su kada znamo da je Kostelnik ispisao svoju poemu neposredno nakon smrti ćerke, bez emotivnog filtriranja i bolnog zrevanja koje dolazi jedino s godinama. Srpski pesnik je, s druge strane, „Đuliće uveoke” pisao s višegodišnjom distancom, te mu je i ton drugačiji (Već devet godina na ranama leže…).

Kostelnik, dalje, koristi metaforične slike koje se mogu naći i u srpskog pesnika. Zmajev orkan ljuti koji slama stogodišnji hrast u XXI pesmi odgovara Kostelnikovom olujnom vihoru koji obara drvo iz III pesme. Kontrast raskošno lepe prirode i pustoši zbog ličnog gubitka javlja se takođe kod oba pesnika ‒ kod Zmaja u XXV „uveoku”, kod Kostelnika u XII pesmi.  Reč je o tipskim metaforama koje dolaze iz konflikta drevnog osećanja jedinstva prirode i čoveka sa osećanjem raskida te povezanosti nakon nečije smrti, a koje su manje-više opšta mesta u romantičarskoj poeziji. Takođe, za romantičare su uobičajene slike utešnog sjedinjavanja pesnika s voljenima posle njegove smrti i nalazimo ih kod obojice.

Zmaj u prvoj pesmi peva o zagrobnom susretu s celom porodicom:

Kroz smrt samo valja proći,

Pa ću s’i ja s njima sliti,

Ako l’ tamo nema ništa?!

‒ I tad ćemo jedno biti.

Kostelnik u XXV pevanju jednako veruje u ponovno sretanje s ćerkom nakon njegovog zemnog počinka:

A jednom ćeš se pred nama stvoriti

kad ostavimo svet mi dušom svojom,

i tada ćemo s tobom govoriti –

kada sretnemo se s večnošću tvojom!

Naročito su dirljive podudarnosti koje govore o tome kako se oni kojima su pesme posvećene određuju prema bliskoj smrti. U oba slučaja, pesnici se poklanjaju njihovoj pomirenosti s Božjom voljom i uočavaju nedokučivi znak razumevanja tajne života i smrti na licima svojih najmilijih. Spremnost njegove smrtno bolesne drage za volju svevišnjeg, Zmaj ilustruje stihovima V pevanja:

Ponude nose majka i seja,

– Ona s’ nasmeja.

Bi li da vidiš proletno cveće?

– Pa ni to neće.

Da šta mi hoćeš, patnice moja?

– Hoću da bude Božija volja.

U IX pesmi, Kostelnik usred uzburkanog dijaloga s Bogom primećuje da njegovo dete na samrti prozire tajnu večnosti, koja je njemu kao roditelju još nedohvatna:

Dok zborih ja s Bogom, u trenu tom

ti si se čudno u bolu smeškala –

čiju već tajnu tada si gledala?

Kako Duh božji, obuzetu snom,

budi te, zove i u božju slavu

stavlja ti nebeski venac na glavu…?

Ova je tajna mesto na kojem oba pesnika priznaju poraz u pokušajima da razumeju smrt voljenih. Na koncu VII pesme, Kostelnik poneseno peva apostrofom:

O, tajno večna! Ti tajno skrivena!

Moć ljudska pred tobom je premalena!

S druge strane, srpski pesnik u slici orkana iz XXI pesme personifikuje božju silu koja naizgled mahnito ruši sve pred sobom, dok se jednom konačno ne umiri i ne obrati čoveku:

Što to činiš – pitali ga,

Kad je klonô, pa se stišô…

„Ko bi čuo moju tajnu,

Taj bi s mesta suma sišô!”

Kada se skloni pogled s formalno-sadržajnih karakteristika, čitaocu se nameće jedno suštinsko opažanje koje nas donekle vraća na uvodna razmatranja i na spontanu potrebu da se iz bezbedne daljine saosećajno posmatraju i analiziraju nečija tragedija i način na koji patnik odgovara na nju. Naročito kada je reč o književnim delima koja jesu objavljena za života pesnika, samim tim i namenjena čitaocima koji su pozvani da podele tugu s pesnikom. Ni ovde se ne može izbeći biografija. Jovan Jovanović Zmaj bio je u građanskom životu doktor medicine, a Gabrijel Kostelnik doktor teologije i sveštenik.Već su njihovi profesionalni pozivi razlog da se iz posebnog ugla sagleda kakav su gubitak imali da istrpe. Prvi je kao lekar nemoćno morao da posmatra kako mu nestaje šestočlana porodica. Nije mogao nikoga da isceli svojim medicinskim znanjem. Drugi je kao sveštenik morao da se pomiri s gubitkom kćeri i nije mogao da joj pomogne ni molitvom ni molbom, niti pretpostavljenim prisnim odnosom sBogom. Imajući ove polazne tačke u vidu, izrazito su zanimljivi različiti načini na koji su dva pesnika reagovala na teške životne gubitke. Naizgled neočekivano, Zmaj nema gneva na Boga, čak daje pitome verske slike u pojedinim pesmama iako se to od jednog prosvetitelja i lekara ne očekuje. Ako je i bilo besa s početka, s godinama se preobrazio i sazreo u postojanu, „prečišćenu i uzvišenu tugu” koja pesniku oplemenjuje dušu i rađa veliku poeziju. Toliko se pesnik sprijateljio s tugom, da se praktično venčao s njom i ne želi da je se odrekne. Njegovi „Đulići uveoci” ispunjeni su gotovo svetačkom ljubavlju i dubokim razumevanjem i rasuđivanjem koje nikoga ne krivi za lični životni usud. Zmaju nasuprot, Kostelnik grmi na Boga i poput starozavetnog Jova dovodi u pitanje „smisao Božjeg uređenja” i „razum Proviđenja”. U velikoj duševnoj buri, on niže primere onih koji bi pre trebalo da umru, starih, bolesnih i obogaljenih koje vidi na svakom koraku i pita se „što jame grobne nisu njih uzele”. Dabome, Kostelnikova rana je još sveža, a Zmaj progovara s celim godinama odmaka od lične nesreće. Takođe, Kostelnikova srdžba na Boga posve je razumljiva budući da je Bog njegov vrhovni normativ od koga očekuje sreću i zaštitu za svoju porodicu, kome se nada i koga voli svim srcem. Bogu se u potpunosti posvetio birajući svešteničku službu. Otuda razočaranje koje od njegove poezije čini potresno svedočanstvo o arhetipskom hrišćanskom padu u sumnju i krajnjem izbavljenju verom. Rusinski pesnik na koncu nalazi kakvu-takvu utehu i delimično pročišćenje u osećanju da je njegova voljena kćer zarad svoje detinje čistote pozvana u nebesa, među anđele, kao čuvar i zastupnik porodice, da je njoj smrt nagrada, dok oni koji su živi ostaju po nedohvatnom Božjem naumu da se muče u ognju i beščašću dvadesetog veka.

Naposletku, oba pesnika transformišu svoju bol u inspirativnu poeziju za pamćenje, a od tuge zbog smrti voljenih bića podižu lične zadužbine svojim naraštajima. Lišeni prisustva najmilijih, obojica daju zavete kolektivu.

Tako Zmaj napočetku „Đulića uvelaka” peva:

Evo venca tužna cveća,

Koj’ sam tebi počô viti,

A venac se šire spleo

Sve vas može zagrliti!

Ne mogu ga u vis bacit’ —

Pa nek stoji iza svega

Međ Srbima kao spomen

Mog života i vašega.

A na kraju zbirke, on razvija istu ideju sveljudske ljubavi kao smisla svog daljeg života, pri čemu naročito apostrofira decu:

Sad često u snu čujem

Dečice moje glas:

„Gde god je Srpče koje,

Ljubi ga, radi nas!”

I čitav vrt se stvori,

U njemu cveća šar, —

I ja po vrtu hodim

I berem cveće, star.

Pa vijući umrlim

U spomen neven splet,

Čini mi s’ kâ da grlim

Ceo budući svet.

Na drugoj strani, Kostelnik, u epilogu pesme „Umrloj ćerkici”, ispisuje ovo obećanje svom rodu:

Oh, vidim, opet moram biti zvono

što gorom, dolom širiće svoj glas

kroz pesme daleko zvoniće ono,

u svakom domu će, u pravi čas,

brisati suze svim ljudima…

Tako zvono utehu daje svima,

a sebe razbija svojim zvucima.

I doista, Jovan Jovanović Zmaj i Gabrijel Kostelnik živeli su posle ličnih tragedija poput misionara, svaki na svoj način, predani narodu kao što su bili posvećeni porodici. Zmaj je među Srbima postao sinonim nacionalnog pesnika i dečjeg saveznika, rodonačelnik poezije za decu kao samostalnog književnog žanra, bezmalo svakom detetu roditelj, vaspitatelj i podrška, a Kostelnik utemeljitelj i reformator jezika i književnosti vojvođanskih Rusina, autor prve zbirke pesama, prve drame i prve gramatike rusinskog jezika, duhovni i nacionalni vodič. Razapet između dve konfesionalnosti i dve crkvene orijentacije, Kostelnik je imao da doživi još jedan, konačan udes, ali o tome ovde neće biti reči.

Jovan Jovanović Zmaj i Gabrijel Kostelnik bili su kulturni gorostasi, svako u svom dobu, u svojoj sredini i u svom narodu. Obojica su proživela punu meru životnog tragizma, obojica uzrasla do univerzalnih književnih veličina. Dakako, o srpskom pesniku zna se neuporedivo više jer je on odavno postao široko prihvaćena vrednost srpske i južnoslovenske književnosti. S Kostelnikom je drugačije, ne samo zato što je njegova kontroverzna verska angažovanost i danas predmet spora između Rusa i Ukrajinaca. Kostelnikovi tekstovi, književni koliko i teološki, tek imaju da se pročitaju i tek treba da budu adekvatno vrednovani. Rečju Julijana Tamaša, vreme radi za njega.

Neka ova skromna paralela između dva pesnika bude mali prilog tom vremenu.

 

 

Literatura:

Dr Gabrijel Kostelnik: Poezija i proza, Društvo za rusinski jezik, književnost i kulturu, Novi Sad, 2013 (prevod pesme „Umrloj ćerkici” na srpski: Julijan Ramač)

Jovan Jovanović Zmaj: Đulići i Đulići uveoci, Matica srpska, Novi Sad, 1965.

Aleksandar Lešić, Marko Bumbaširević: Jovan Jovanović Zmaj, pesnik i lekar, sto godina nakon smrti, „Srpski arhiv za celokupno lekarstvo”, Srpsko lekarsko društvo, 2004, vol. 132, br. 7‒8.str. 277‒280.

Havrijil Kosteljnik: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:havrijil-kostelnik

Julijan Tamaš: Najlepše je biti Rusin u Bačkoj, intervju za Radio Slobodnu Evropu, http://www.slobodnaevropa.org/content/transcript/824841.html

Summary

The article deals with the comparison between the famous book of poetry „Đulići uveoci”, written by Jovan Jovanovic Zmaj and the poem „Umrloj ćerkici”, written by Gabriel Kostelnik. In addition to the same formal and content-wise characteristics, the emphasis is on the elements of tragic lives of both poets, as an incentive for the creation of significant works of literature. Jovan Jovanović Zmaj and Gabriel Kostelnik were major figures in Serbian and Ruthenian-Ukrainian literature, completely devoted to the cultural and educational work after suffering great losses in their families. Therefore, this article elaborates the common experience of translating their personal tragedies into their missionary work dedicated to the nation and national culture.

 

Key words: Jovan Jovanovic Zmaj, Gabriel Kostelnik, familly loss, poetry

Comments (2)