Tag Archive | "Šekspir"

Tags: , , , , , , , , , , , , ,

Tematski krugovi u pesništvu Svetislava Stefanovića

Posted on 31 July 2016 by heroji

Filip Marinković

 

Tematski krugovi u pesništvu Svetislava Stefanovića

 

Obiđete li danas Novi Sad, Jagodinu, Ćupriju ili Kruševac, nećete pronaći ni jedan pomen, ulicu ili spomen ploču, na kojoj stoji ime Svetislav Stefanović.  Takva situacija može se zateći i u književnoj kritici. Sem nekolicine kritičara, koji su imali hrabrosti, ili ludosti u vremenima poretka koji je još uvek trajao, da istupe izvan okvira kanona i budu, Kišovski rečeno  ,, časni lјudi i pouzdani svedoci“, poput Laze Kostića i polemike oko ,, Knjige o Zmaju“ uperene na ,,barda sviju nas“, afirmativni tekstovi o stvaralaštvu ipak postoje, gomilaju se, i nasuprot njih  Stefanović bi zaista, u potpunosti bio ,, odustvo, belina, neka vrsta aveti“[1].

Takav tretman Stefanovićevog stvaralaštva počinje još aprila, 1945. godine, kada se iznosi predlog spalјivanja svih štampanih knjiga ,, Srpske književne zadruge“ u periodu okupacije, u čemu, usput rečeno, stoje i kanoni srpske književnosti Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Velјko Petrović, Isidora Sekulić, i dr. Kako u nemačkoj književnosti predlažu spalјivanje pisaca sa etiketom ,,izdajnika“, a sada bardova i bisera nacionalne književnosti, poput Tomasa Mana, tako i mesta za ,, izdajnike“ nema ni u Srbiji. Tako, kasnije, Marko Ristić, proučavalac humanističke nauke, kakva je književnost, reči stavlјa u službu bajoneta strelјačkog svoda, poziva na smrt i navodi ,, neuklonjeni izdajnik je kvasac budućeg izdajstva“. Problem nastaje, kada progovore dela koja stoje iza ovog ,, saradnika okupatora“ i ,,ološa“, kako ga naziva jedan akademik SANU-a, a ne samo reči ozlojeđenih lјudi.


[1] Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Beograd: Prosveta.

Tako je, ovaj ,, izdajnik“ učestvovao u oba balkanska rata, prešao albansku Golgotu u prvom svetskom ratu, bio lekar koji leči, a ne ubija lјude, kao i naučni radnik koji je pisao, dočekajući pedesetogidišnjicu književnog angažmana,  kritikovao i prevodio četrnaest  dela Šekspira, kao i prevode sa italijanskog, jevrejskog, mađarskog i nemačkog. Uz sve to, bio je i lični prijatelј genija srpske književnosti poput Laze Kostića[2], kome je toliko afirmativnih redova i vremena posvetio, kao i Crnjanskog, Disa, Vinavera, Dučića… Otkuda onda, da takva zadužbina srpskom narodu, svoj život završi pod rednim brojem šezdesetšest, među stopet imena pod smrtnom presudom, u ,, Politici“, tog dvadesetsedmog novembra, 1944. godine kao ,,državni neprijatelј“ , gde stoji ime Svetislav Stefanović, bez ikakvih dokazanih osuda pa čak i bez ikakvih elemenata za hapšenje. Ako ni u koga nije upirao prstom, poput onih koji su kasnije u njega, i ako ničiji život nije ugrozio ( postoje tvrdnje o pomaganju komunistima tokom okupacije), Stefanovićev greh  je dakle, nezvanično- nepriklanjanje komunističkoj ideologiji, zvanično- štampanje knjiga za vreme rata .

Nije bio jedini. Komunistička partija pronalazi još pedesetdve hilјade ,, grešnika“.Takav podvig izgleda da je bio dovolјan za ubistvo. Da ,, rukopisi ne gore“, kako je pisao M. Bulgakov, dokazuje vreme. Tako svaka ,, ideologija“, pa čak i ,, crvena“ bledi do krajnjeg zaborava, a Šekspir, kako i tih krajnjih godina šesnaestog veka, tako i danas, prelazi iz ruke u ruku, večito akutelan,  a sa njim i prenete srpske reči Svetislava Stefanovića. Estetska i književna relevantnost njegovog stvaralačkog pesništva i kritičarskih tendencija,takođe se ne može osporiti.


[2] Po Milanu Saviću, Kostić je od svih mlađih pesnika jedino pažljivije čitao pesme Stefanovića.

Posebno treba istaći Stefanovićev doprinos ,, prvog“, kako je i sam isticao, koji je,, uočio da je neophodna evropeizacija srpske književnosti, potom ko je uočio mogućnosti narodne književnosti, i toliko drugih pitanja..“[3]. Iako prvi po mnogim pitanjima, pitanje ulaska kao jednog od poslednjih među ,, kanone“, odnosno u udžbenike za buduće naraštaje, pitanje je vremena.  Stefanović je tu, svakako ga vredi pronaći. Do tada, iza Stefanovića stoje sami njegovi stihovi, gotovo proročki: ,, O večno poslednji i večito prvi, sinovi sunca“.

 

Obnova umetnosti i tok modernosti

Pesništvo Svetislava Stefanovića ne može se tumačiti van njegovog kritičkog pera, kao i vremenskog okvira, vremena ,, modernosti“. Sam Stefanović, isticao je da su upravo pisci u poziciji kritičara oni koji književnost unapređuju i čini relevantnijom. Poetika Stefanovića dakle, može se čitati u klјuču njegovih eseja, kritika i polemika o modernoj srpskoj književnosti. Na samom početku tumačenja svoje poetike stoji njena odbrana, uperena ka ,, učitelјu energije“ i kritici koja ,, sudi,a ne tumači, koja osuđuje, a ne razume“.

Primedbe, koje iznosi Stefanović, odnose se, pre svega na ustalјenu, iscrplјenu formu modernista, na ,, majmunisanje Pariza“, kako je Crnjanski nazivao beogradski krug pesnika. Stefanović se zalaže za neprestano traganje forme, novog izraza, muzikalnost i ritam, bodlerovski orijentiri estetičkog nasuprot poeziji zdravlјa, više slobodnog stiha.  ,, Svako veliko delo je u početku nejasno, ali njega će održati ‘unutrašnja vrednost koju ima’“[4].

 


[3] Svetislav Stefanović- preteča modernizma. Novi Sad: Svetovi.

[4] Isto.

Svoje tendencije Stefanović plastično opisuje slikom crkve Aje- Sofije. On navodi, da Aju Sofiju treba ostaviti na miru u svojoj lepoti i veličini, i da se prošlost ne nameće. ,, Možda mladi hoće sasvim drugačije crkve, a možda ih uopšte neće“. Ono što će kasnije uslediti sa Crnjanskim i ,,novim žicama“ sa Itake, Stefanović je propovedao ranije, i upravo on stoji na čelu modernizma, što potvrđuje i Tin Ujević, kada navodi da su ,, vođe modernizma bili sijedi Toša i Stefanović, uz dostojan dodatak Siba i Vinavera“[5].

Osnovnu pretpostavku ka obnavlјanju umetnosti, Stefanović do tada vidi pre svega u dominaciji kolektivnog nad individuelnom, i upravo na završetku takvog sukoba, odnosno u sintezi ta dva, tada nespojiva protivnika, Stefanović vidi dalјi tok i jedini pravac književnosti. Za primer, on navodi Šekspira i Getea, i smatra da je, Šekspir pre svega, podjednako ,, najveći  evanđelista i apostol individualizma“[6]. Takav stav pronalazi i u srpskoj književnosti, u ličnosti Nјegoša, ali navodi ,, našu“ krivicu da nismo dozvolili da ta ,, klica (sinteze) oplodi književnost“[7]. Takvo stanovište za cilј ima individualnost koja stremi sveopštem lјudskom uzoru, a ne samo nacionalnosti kao  centralne sile čovekovog života, jer to funkcija književnosti nije. Dakle, i narodne književnost kao okvir, otelotvorena u Hasanaginici, i Laza Kostić, u kom vidi ,, jevanđelјe prave, velike, nove i buduće poezije“, kao celina, odnosno ne verno podražavanje realnosti, već najviša ,, idealno moguća realnost“[8].

Stefanović teži da granice građanskog individualizma sruši. Težnja ka beskrajnom , uvideo je dobro Stefanović, ne može nikada biti dosegnuta ako se do njega dopire estetizmom i razumskim racionalizmom, u kojima on vidi samo ograničavanja, odnosno granice, i tako pesnikovo oruđe, stih, nastoji da se ujednoliči i postane monoton.


[5] Tin Ujević (1930). ,,Drainizam kao univerzalna pojava kulturne krize“. Boemi i antiboemi. Sarajevo: Jugoslovenska pošta.

[6] Stefanović, Svetislav (2005).  ,, Na raskrsnici- Kozerija“. Na raskrsnici. Novi Sad: Matica srpska.

[7] Isto.

[8] Isto.

Tako i sama francuska književnost, iako se u Beogradu francusko smatra savršenim, vidi siromašnu metriku i samim tim i svoj stih, te se javlјaju, baš tu, tendencije ka stihu slobodnih ritmova, jer sve drugo, kako kaže Stefanović jeste ,,očajna impotencija mrtvog pravila da okuje živu prirodu“[9]. Tako, razvoj moderne poeziji kreće se u pravcu kada se materija gubi u ideji, pesma i sama moderna poezija ide od slike ka zvučnom, odnosno od telesnog ka senzacijama. ,, Ponekad otplovim na krilima zvuka“, navodi Stefanović u pesmi ,, Sklad“.

Primeri takvog stava, mogu se naći i u samoj Stefanovićevoj poeziji. Najbolјi reprezent takve tendencije jeste pesma ,, Uništenje“, gde se melodičnosti posvećuje najveća pažnja, gde smisao nije inkoporiran, već simboli osećaja streme ka podrhtavanju smisla ( pr. ,,osećanje to je što umetnik ima… Još ne pozna more, tek ga hvata plima“). S toga, imperativ je postavlјen na ,, ne samo muzikalni tok i kretanje reči, nego i tok i kretanje osećanja, ideja… Zbog toga je to vizija umesto slike, ali vizija koja se ne može svesti na sliku (muzička vizija)“[10].  Umesto ,, cele lepe pesme“, i lepote kao estetizma, Stefanović je više okrenut ka romantizmu, kao inovativni nastavlјač, neoromantičar, koji prevagu postavlјa crpeći je iz univerzalnosti duha, koji nije ,,duh umetničkog savršenstva“[11], već  je to čovečanski duh, koji je prožet mišlјu o sopstvenoj nesavršenosti, i koji zbog toga ne može da se zadovolјi artizmom. Stefanović želi čoveka, a ne umetnika estetizma, odnosno čoveka koji bi bio ,, epitetom univerzuma, središte sveta“, kako Konstantinović navodi reči Roberta Brauninga u ,, Pesnik mislilac“, čoveka koji se dakle, izdiže iznad granica svog tela i svoje svesti,  ,, ne gleda okom, nego ‘čulom duše’“[12] . Prilikom takvog odnosa prema poeziji, takav pesnik nikada ne svodi svet na puku dekorativnost i ustalјenost u stroge, propisane okvire poezije, jer njegov doživlјaj sveta ne može biti tek riznica simbola svoga Ja. Sa duge strane, pesnik ne može da se zalaže i za previše autobiografskih crta, već za neposrednost, pa tako kod Stefanovića postoji težnja ka mitizaciji sopstvenog iskustva.

 


[9] Stefanović, Svetislav (2005).  ,,Više slobode stiha“. Na raskrsnici. Novi Sad: Matica srpska.

[10] Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Knj.7. Beograd: BIGZ

[11] Isto.

[12] Isto.

svetislav stefanović

 

 

 

Slike iz ,, grobnice života“ i ,, kolevke smrti“, spomenici elegije i zemlјe

,, Stefanovićeva elegičnost podseća na sumornost ranog proleća iza kojeg dolazi leto“[13]

U pesmi ,, Glas zemlјe“, liriski subjekat, odnosno njegova duša je u potpunosti identifikovana sa ,, dušom zemlјe crne“, koja struji. Kroz strujanje, Stefanović pokušava da odgoneta pitanja večnosti i beskraja, kojima toliko teži, u svojoj novoromantičarskoj žudnji za oslobođenjem od granica sopstvenog Ja. Zemlјa, i sve ono što nju čini, prikazuje u Stefanoviću sveobuhvatnost iste, prenosni medij ka neprestanim traganjima. U zemlјi, čini se Stefanović voli upravo njenu sveobuhvatnost i totalitet.  Tako u pesmi ,, Zemlјo mati“, sve zavređuje podjednako pažnje, i njena brda, bore, doline, mora, njene noći i ,, pospale dubine“,ali čini se, Stefanović često piše o zemlјi, o samoj prirodi, zato što upravo u njoj pronalazi beskonačnost, neograđenu vremenom i prostorom, on joj se obraćao kao ,, Mati“, upravo jer u njoj stoji ,, beskraj tvojih svetova“.  Zemlјa, je ta koja Stefanoviću omogućuje, simbiozu datu kroz nju, kao ,, plodnu zemlјu“, u kojoj, u jednoj klici može stojati elegičnost i ,, bol tvoga najvećeg bola“ i ,, najveće tvoje lјubavi, lјubav – Misao“. Iz zemlјe, Stefanović crpi snagu misaonog pesnika. Kao što zemlјi vihor nosi i raznosi ,, sve duhove i sve dahove“, tako i lirski subjekat, u personifikovanoj slici, doziva vihor k sebi, da dođe ,, iz neba, koje nam govori ćutanje svoje“,kroz vihor, doziva svoju najdublјu misao, da se ,, zakovitla, tresne, pukne“, da ostane večno zapisana i da se ćutanje prekine. Poput opozicije proleće- jesen, odnosno života i smrti, u kojoj je Stefanović izrazito elegičan, takav odnos postavlјen je i u opoziciji noći i jutra. Iako, se kroz noć, provlače i idilični motivi poput onih u pesmi ,, Mesečina“, tako već u pesmi ,, Ponoć“ , noć označava smrtnost ,, zaspalog života“, gde zraci meseca prikazanih kao ,, tihi, srebrni i slatki“ postaju svetlost ,, avetinjski siva. Stefanović ipak teži da bude pesnik života, a ne smrti, uprkos brojnim pesmama elegičnih tonova, i upravo je motiv jutra, kao simbol rađanja života, onoj koji lirskog subjekta budi iz bespuća, i zarad kog ,, ko preplašen je mrak begati stao“. Stefanović piše o smrti, kako bi glorifikovao život, i ne zazire od nje. ,, Kukavci samo samrti se boje“, piše Stefanović u pesmi ,, Najveća sreća“, u kojoj je takođe, primarni motiv zemlјe koja čuva njegovo telo i duh, nasuprot smrti kojoj se obraća : ,, Ti ništa meni ne možeš oteti“, jer smatra da je besmrtan kroz snagu svoje duše, koja je živa, i njen sjaj, ispolјen tokom života, ostaće da ,,večno blista“, posredstvom zemlјe i prirode. Priroda je, zaista sa Stefanovićem, kao i u njemu samom ostavila neizbrisiv trag. Takvo mišlјenje deli i Marko Car, koji navodi da ,, Niko, može biti, nije znao da razna lica prirode tako vješto zaokruži i prikaže u ogledalu čovečje duše kao Svetislav Stefanović“.[14]

 

,, Ljubavlјu, ja pripadam tebi samo“, traganja mislima, srcem, venama

 

Govoreći o Stefanovićevoj poeziji, Konstantinović zaklјučuje da je ,, San o apsolutnoj lјubavi živeo kao gađenje na sve postojeće, ovde kao da je našao, očajavajući, ali i srećan zbog tog očajavanja, siloviti podsticaj za svoje gađenje i zatvaranje, za  reč slomlјenu i tvrdu, za sva ona mučenja i sladostrasti mučenja, za težnje ka izrazu i nemoć da se do idraza dođe“.[15]

Tema lјubavi, zastuplјena je dakle i u Stefanovićevoj poeziji. On sam, kao i nova mlada moderna lirika, onim ,, pesmama koje bi trebalo da budu najdrilјivije“, kako to vidi Vojislav Ilić, odnosno pesme sa lјubavnom tematikom, u Stefanovićevoj poetici, kao i ostali motivi, stoji u neraskidivoj vezi sa dodatkom misaone sadržine. Stefanović se opredelјuje za lјubav, onakvu kakva sama želi da bude, bez konvencija, jednu sveobuhvatno lјubav kojoj je sve dozvolјeno ili kako sam Stefanović kaže ,,Za sve što hoće da je“.

 


[14] Car, Marko. ,, O pjesmama Svetislava Stefanovića“. Letopis Matice srpske, 1906, knj. 236.

[15 Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Knj. 7. Beograd: BIGZ.

Stefanoviću u srcu stoji ,, nova misao",  ističe Milan Budisavlјević, i već on, uspelo pokazuje neraskidivu vezu između prirode i (elegične) misli u Stefanovićevom pesništvu. Iz elegičnosti stiha, stoji misaona dubina, i čak, iako mu tadašnja kritika zamera ,, usilјenosti nategnutog izraza“, po njoj, upravo ta snaga misaonih iskaza nadomeštava sve nedostatke Stefanovićeve poezije. Budisavlјević je lepo uočio motiv proleća, oko kog je postavlјen centrum Stefanovićeve poezije, iz neprestanog smenjivanja o proleću koje dolazi i onog ranog, između njihovih kontrasta, kritika uočava ono najbolјe što Stefanović nudi književnosti. Stefanović ima i pesmu ,, Proleće“, posvećenu svom tastu u Kruševcu, dr. Pavlu Boti, u kojoj proleće i sam vidi kao ,, života svetskog večno podmlađenje“, u kome poput pupenja i rasta drveća u pomenuto doba, tako i Stefanović poziva svoju misao i dušu da raste i zri . Pored Budisavlјevića, o motivu proleća, pozitivno govori i Ilija Ivačković koji nalazi da je najbolјa i najuspelija Stefanovićeva pesma ,, O proleću što je nastupilo“. On u njoj vidi elementarno buđenje podmlađene prirode, i postavlјa sliku u sadašnji vremenski okvir. Stefanović je zaista bio proleće inovatorske, srpske književnosti dvadesetog veka, koji umesto u stih, zaranja u dubine života i kako sam navodi, iznosi ,, ono što sam našao i još nalazim“.

 


[13] Budisavljević, Milan. ,, Svetislav Stefanović: Pesme originalne i prevedene“.  Letopis Мatice srpske, 1905, Knj. 231.

Stefanović u pesmi ,, Najveća sreća“, u kojoj je takođe, primarni motiv zemlјe koja čuva njegovo telo i duh, nasuprot smrti kojoj se obraća : ,, Ti ništa meni ne možeš oteti“, jer smatra da je besmrtan kroz snagu svoje duše, koja je živa, i njen sjaj, ispolјen tokom života, ostaće da ,,večno blista“, posredstvom zemlјe i prirode. Priroda je, zaista sa Stefanovićem, kao i u njemu samom ostavila neizbrisiv trag. Takvo mišlјenje deli i Marko Car, koji navodi da ,, Niko, može biti, nije znao da razna lica prirode tako vješto zaokruži i prikaže u ogledalu čovečje duše kao Svetislav Stefanović“.[14]

 

,, Ljubavlјu, ja pripadam tebi samo“, traganja mislima, srcem, venama

 

Govoreći o Stefanovićevoj poeziji, Konstantinović zaklјučuje da je ,, San o apsolutnoj lјubavi živeo kao gađenje na sve postojeće, ovde kao da je našao, očajavajući, ali i srećan zbog tog očajavanja, siloviti podsticaj za svoje gađenje i zatvaranje, za  reč slomlјenu i tvrdu, za sva ona mučenja i sladostrasti mučenja, za težnje ka izrazu i nemoć da se do idraza dođe“.[15]

Tema lјubavi, zastuplјena je dakle i u Stefanovićevoj poeziji. On sam, kao i nova mlada moderna lirika, onim ,, pesmama koje bi trebalo da budu najdrilјivije“, kako to vidi Vojislav Ilić, odnosno pesme sa lјubavnom tematikom, u Stefanovićevoj poetici, kao i ostali motivi, stoji u neraskidivoj vezi sa dodatkom misaone sadržine. Stefanović se opredelјuje za lјubav, onakvu kakva sama želi da bude, bez konvencija, jednu sveobuhvatno lјubav kojoj je sve dozvolјeno ili kako sam Stefanović kaže ,,Za sve što hoće da je“. Stefanoviću u srcu stoji ,, nova misao

 


[14] Car, Marko. ,, O pjesmama Svetislava Stefanovića“. Letopis Matice srpske, 1906, knj. 236.

[15] Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Knj. 7. Beograd: BIGZ

Stefanoviću u srcu stoji ,, nova misao ognja“, i zaklјučuje da jedino takvom mišlјu, one koja raste iz srca treba ,, sam iz sebe stvoriti svoje sve“. Stefanović, dakle svoju lјubavnu poeziju upotpunjuje, kao i ostale teme pesništva, i misaonom dubinom i srcem, a ne  kao šarlatan, klovan ili literarni stimulant,  od kog se ne mogu čuti oni koji pevaju od srca, kako njegovu poeziju komentariše Branko Lazarević, u najsurovijoj i najnepravednijoj kritici pisanoj o Svetislavu[16]. O surovosti takvog suda govori i Milivoj Nenin, i zaklјučuje da je jasno da ,, ‘prva moderna’, u svom veličanju forme i u pokušajima evropeizacije srpske književnosti (gde se bori protiv romantizma i boemije), nije moglo imati razumevanja za Lazu Kostića, za koga se opredelio Stefanović[17], umesto Dučićeve sadržine koja je sve drugo ali ne i poezija, ili Ilićeve forme, on je više njihov antipod, kako to zaklјučuje Todor Manojlović. Relevantnost Stefanovićeve poezije prikazana je čak i u Popovićevoj ,,celoj lepoj“ antologiji, a zanimlјivo je da pesme ,, Proleće“ i ,, Pred kraj leta“, čak i ne nailaze na negativne kritike.

Kroz pesmu ,, U ime večnoga“, takođe se provlači motiv lјubavi, ali iako je dozivanje drage ,, Dođi, draga ,dođi“, tipično za romantizam i romantičarsko osećanje, Stefanović u dragoj vidi produžetak sebe, kroz svoju neiskorišćenu plodnost, u kojoj ogleda put koji omogućuje večnost, do kog se dolazi putem stvaranja ,, iste krvi“. Za Stefanovića prizivanje drage, nije puko zasićenje strasti, odnosno ,, slasti“, kako sam navodi, najveća slast je upravo ,,slast stvaranja“. U njoj se ogleda božanstveni duh koji odiše neizmernom i neizrecivom snagom naspram koje stoji krhko lјudsko telo koje joj samo ,, tek dostojno služi“.

 


[16] Branko Lazarević je (i) relevantnost svog suda pokazao i u kritici o Lazi Kostiću, u kome vidi samo „slabog“ pisca koji nastoji da ispadne velik, zahvaljujući isključivo prevodima Šekspira, poput Stefanovića.

[17] Nenin, Milivoj (1997). ,,Između dve moderne ili prve kritike o poeziji Svetislava Stefanovića“. Pesme- Svetislav Stefanović. Sremski Karlovci: Kairos.

Zanimlјiv je Stefanovićev odnos prema dragoj, odnosno njegovo udalјavanje u poeziji od ustalјenog motiva ,, idealne drage“. Stefanovićeva draga znatno više podseća na bodlerovsku dragu, koja je suprotstavlјena estetskim konvencijama nepregledne lepote. Ona je više ,, tužna, usamlјena, jadna“ nego Dučićeva idealna draga ,, veća no sve žene“, kakvom je vidi u pesmi ,, Žena“. U pesmi ,, Sebičnost tuge“, ona je sa očima ,, crvenim od plača, naborana čela i obraza bleda“, gde Svetislav ističe da jedino može da se prikloni takvoj ženi, realnoj i lјudskoj, bez ikakvih božanskih crta, jer samo iz patnje vidi pravo lјudsko biće. ,, Takvu ja te volim“, zaklјučuje Stefanović.

Motiv patnje u lјubavnoj poeziji Svetislava Stefanovića, takođe je često zastuplјen. U pesmi ,, Svete mošti“, kroz nju Stefanović jedino može da spozna lјubav. Tu je Stefanović najbliži romantičarima, gde navodi da voli ,, da me muči, gazi“, za lјubav mora da se strada, a sam kontekst ,, spokojstva“ prikazan je kao potpuno nepoželјan među uzavrelim osećajima koji tinjaju u lirskom subjektu. Ipak, određene razlike u odnosu na romantizam postoje. Već na samom početku pomenute pesme, Stefanović navodi priznanje ,, voleo te nisam“, i težište sa drage prenosi na samo osećanje patnje kao posrednika kroz koji se može spoznati lјubav, dok je u romantizmu draga tipičan primer najvišeg ideala, i ona, sama po sebi reprezentuje lјubav i nije tek posrednik preko kog se do lјubavi dolazi. Određene sličnosti postoje i sa srpskim modernizmom, pre svega sa Milanom Rakićem. U Stefanovićevoj pesmi ,, Poezija“ i Rakićevoj ,, Iskrenoj pesmi“ odnos prema dragoj se u određenoj meri podudara. Obojica dragu sa pijadestala savršenstva sklanjaju, i postavlјaju više za svedoka nego inicijatora ili učesnika. Draga nije ona u kojoj je utemelјena uteha, niti ima ikakvu moć promene, iako se i Rakić i Stefanović njoj obraćaju. Osnovna razlika između njih dvojice jeste sam odnos šta oni u dragoj vide. Dok Rakić u njoj ,, voli sebe sama“ i više uživa u njenim strastima nego u njoj, Stefanović čulnost strasti gotovo da isklјučuje. On ne govori da dragu ne voli, naprotiv, on kaže ,, Od tebe niko miliji mi nije“, ali svedoči da od drage više voli ,, drugog stvora, kom ne znam lika, imena, ni glasa.“ Dok joj Rakić ,, iskreno“ govori da je ne voli uopšte, već u njoj voli isklјučivo sebe, odrednicu ,, voleti“ Stefanović ne isklјučuje. Pored drage, njega neprekidno okupira nešto neopisivo, vanvremensko i vanprostorno, odnosno beskonačno i nesagledivo, njegov duh i njegova neprestana težna ka dalјinama ka šumoru ,, dalekih talasa“, one nesagledive tajne u duši, koju i on i njegova draga imaju.

Potpuno drugačiji odnos prema dragoj, Stefanović ima, možda u svojoj najuspelijoj pesmi sa lјubavnom tematikom ,, Sukobi i izmirenje“. Draga je sada ,, Bog i nebo celo“, ona oplemenjuje dušu lirskog subjekta, dok je telesnost ponovo inferiorna u odnosu na nju. Ona spaja ,, nevidlјive, bezbrojne veze“, između lirskog subjekta i drage. Iako je žudnja za telesnim prisutna, lirski subjekat prednost i najveću radost sagledava u tome što u njoj uvek ima nesagledivih, novih tajni, i to je ono što ga upotpunjuje. Ona je uvek ,, izvora voda čista“, koji u svojoj dubini, krije svu svoju tajanstvenost, koju on nagoni da sagleda. Nemogućnost sagledavanja upravo je ono što on u njoj nalazi za najlepše – ,, svetlost duše“.

 

Zaklјučak

 

Poetika Svetislava Stefanovića ogleda se u težnji za oslobađanjem sadržine i forme od utvrđenih šablonam pristupu humanosti izvan samih nacionalnih granica, kosmičkih nostalgija, novih poetičkih ideja i aspiracija, u neprestanom traganju za dubinom, za carstvom duha. Tematski krugovi u Stefanovićevoj poeziji, svoj put ka unutrašnjem pronalaze kroz prirodu, lјubavne i životne  spiritualne iskaze, kao i elegična raspoloženja prikazana kroz ,, onu čežnju za beskrajnošću, onu nostalgiju za dalјinama kojom su Rusi preplavili i zarazili modernog čoveka“.

Prisutna je Stefanovićeva intuitivna svest, sva u pokretima melodičnog pevanja, ka vezi čoveka sa celim univerzumom,svest koja je daleko iznad našeg bića, ali od koje ono celo zavisi. Neprestana njegova težnja o opsesivnoj temi, ka pomirenju lјubavi i smrti, video je u u poeziji Miloša Crnjanskog, kao zatvoreni krug njegovih nastojanja. Stih Crnjanskog ,, u sneg što saranjuje kad lјubi“, u pesmi ,, Vetri“, za Stefanovića znače ostvarenje svojih poetičkih iskaza, te je ujedno i prvi pozdravio ,, našu najmlađu poeziju“, jer je u njoj video svoju pobedu i ,, uspeh stvari u koje je verovao“. ,, Bog religijskog misticizma“[18], koji je zapravo duboko religioznog karaktera, samim tim i etičan, daje jedan neprestani mistični ton kojim odiše, ne samo Stefanović, već i cela nova moderna, jeste zapravo nova manifestacija religijskog duha. Tako se Stefanović odvaja i od estetizma, i romantizima, jer više nema neodređenog traganja natprirodnog boga, kao u romantizmu, već se to traganje kreće u intimnom osećanju kroz misticizam ,, nađenog, nazrenog ili samo naslućenog boga, u nama i svemu oko nas“.[19]

Moderne struje, u njegovom pesništvu ne funkcionišu kao novina, zarad koje prošlost nije relevantna, pa samim tim nije nji njegov odnos kao da ne postoji. Malarmeovi simbolični pokliči ,, za palјenje biblioteka“, kod Stefanovića ne dobijaju svoje mesto. Štaviše, on uopšte ne pronalazi negaciju moderne i narodne književnosti. On, smatra da joj je upravo estetizam u suprotnosti. Poput njegovog prijatelјa, kako po peru tako i po medicinskoj profesiji- Laze Kostića, on smatra da je narodna književnost ,, svesni, intelektualni, izražaj onog, što narodna poezija na izvestan, primitivan način izražava“. Bitan elemenat koji Stefanović uočava u

 


[18] Konstantinović, Radomir (1983). ,, Svetislav Stefanović“. Biće i jezik. Knj. 7. Beograd: BIGZ.

[19] Isto.

narodnoj književnosti, sa mističko- intelektualnog stanovišta jeste muzikalnost, ali i zalaganje za analizu mitoloških, odnosno religioznih pesama nasuprot herojskim. Posebnu pažnju zavređuju pesme koje Stefanović vidi kao anti-individuelističke, traži one univerzalističke, odnosno sintezu u svim lјudskim bićima, kao i sintezu u svakom biću zasebno. Takvu posebnost u poetici video je upravo u Kostiću, i to je ono što ga je, čini se zauvek opsedalo. Ukoliko se pogleda njegov esej ,, Nešto o lirici Laze Kostića“, i Stefanovićev sud o njemu, osnovni principi koje je primetio, zaista se mogu primeniti i na njega samog. On, navodi ,, dramatičnu vidovitost, težnju za prevazilaženjem sopstvenog Ja, putem vrhunske osećajnosti i vrhunskog intelekta, spoj zanosa i intelekta, sintezu racionalnog i iracionalnog, sposobnost da se izađe iz autobiografskog Ja, i iz stega ,, bolesnog racionalizma“ i realizma, vizionarstvo koje je mitotvorno i koje se hrani vizijama mita narodne pesme. Čudan je zaista njihov spoj. Obojica osporavani, kako nakon, tako i za života, a sa druge strane, obojica su toliko poklonili i dali srpskoj književnosti. Da nije slučaj o ,,Kleontu i njegovom učeniku“, kako nosi naziv Ilićeve najreprezentativnije pesme, govori i obimna prepiska pismima, koje je Stefanović objavio, vidi se zaista odnos prijatelјa, vrhunskih intelektualaca ali i iskrenih, dobronamernih kritičara. Stefanovićev nije puki podražavalac Kostića, ili njegov epigon, već je jednostavno pronašao nekog nalik sebi*[20]. U prilog tome govori i Skerlić kada govori o Stefanoviću ,, jedan od vrlo retkih branilaca“[21], misleći na njegov odnos sa Kostićem. Nјihova zajednička lјubav, engleska i narodna književnost, spojila ih je, a njihovi, u mnogo čemuzajednički, a opet i induividualni  mističarski pogledi na književnost, vezali su ih kao neraskidive prijatelјe, a srpsku tradiciju učinili neprocenjivo bogatijom.

 


[20] Da je u pitanju odnos iskrenog prijateljstva, baziran na zajedničkim stavovima a ne na kakvoj koristi kako tumače pojedini kritičari, svedoči i sam Stefanović,, Ta mi je polemika, donosila samo štete, taki da mi je ‘siromah Laza’jednom prilikom predlagao da ga napustim, ne bih li bar sam sebi pomogao“.

[21] Skerlić, Jovan (1967). Istorija nove srpske književnosti. Beograd: Prosveta.

Pavićev veliki san iz ,,Hazarskog rečnika“, o spajanju lјudi posredstvom knjige, na prijatelјskom planu, zaista je lepa stvar. Još lepša je, kada su u pitanju dve individue, dva prijatelјa, dva književna genija srpske književnosti, kojima književnu relevantnost niko više gotovo i ne spori, makar sa argumentima koji se odnose isklјučivo na književnost. Jedan nosi ime Laza Kostić. Drugi je Svetislav Stefanović.

 

Comments (3)

Tags: , , , , , , , , , ,

Stvaralačka formula ženskog autorstva u recepciji Virdžinije Vulf u delu “Sopstvena soba”

Posted on 02 April 2016 by heroji

Snežana Kesić

 

Stvaralačka formula ženskog autorstva u recepciji Virdžinije Vulf u delu “Sopstvena soba”

 

Literarno- antropološki ogled Virdžinije Vulf Sopstvena soba rasvetljava književno iskustvo žene u dijahronijskoj perspektivi kao paradigmi stvaranja u sučeljavanju sa  rodnom, polnom, ekonomskom, sociološkom šifriranosti. Na samom početku ona ukazuje na referencijalnu putanju svoje misli recipirajući androginu autorsku profilisanost u spistaljestvu, kao horizontu najviših duhovnih strujanja, najobuhvatnijom, nejcelishodnijom. “Verovatno je još Kolridž efektnost muško- ženskog dvojstva naslućivao kad je govorio da je veliki um androgin” (…) “Za onog ko piše, pogubno je da ima na umu sopstveni pol. Kobno je biti prosto muškarac ili žena; u stvaranju treba biti žena- muškarac ili muškarac- žena,” ilustrujući imenima pisaca i pesnika koji su opštili na taj način (Šekspir, Kits, Stern, Kuper, Lem i Kolridž). Šeli je u tom smislu bio bespolan, Milton i Džonson su imali veći primat muškog u sebi, kao i Vordsvort i Tolstoj. Prust se može recipirati androginim, iako nije imao i previše ženskog. Za neka od najlepših dela Goldsvortija i Kiplinga žene pokazuju nerazumevanje, jer u njima ne samo da se slave muške vrline i naglašavaju muške vrednosti, nego je ženi dalek i kod emocije kojom su pisana. U njenoj optici plodotvorna celina jednog bića je moguća jedino u međusobnom upotpunjavanju animusa i anime u jednom duhovnom organizmu u ravni duhovnog svepreplitanja. Spisateljica nije ni slutila da bi se samoizražavanje žena u XX i XI veku u oslobađanju svih oblika limitiranosti i prekoračivanja svih mogućih ishoda polnih tipologija moglo artikulisati u ponekad krajnje nesvodljivim i mešovitim stvaralačkim rukopisima.

Upućivanje u ovaj manji ogled o ženama u književnosti kroz istoriju nema misiju ukazivanja na autorkino temeljno i sa naučnim predznakom pregalaštvo u ispitivanju već nerecipirane misli o pomenutoj temi, ali svakako osvetljava njen autentičan i svejezičan govor referecijalno otvoren i ka dijalogu sa savremenom mišlju. U formuli  intimno intoniranih duboko ličnih refleksija kroz tkivo priče u mnoštvu deskripcija u dinamičnom uslojavanju osvetljava se priča o ženi u književnosti u zavisnosti od aktuelnih društvenih regulativa. Spisateljičin početno zamišljen tok kazivanja u izmicanju svakoj pedantnoj organizaciji i sintezi protistavlja se obrascima metodološkog uobličavanja, teoretskog sistematizovanja, naučnog formulisanja. Prikupljena građa na problematizovanu temu je u kulturološkoj šifriranosti bila duhovno indikativna u svojoj poučnosti i zanimljivosti isključujući instrumentarijum prepoznatljiv za precizno naučno verifiovanje. Upitno je i da li se “krhka materija” poput ove, u svom supstancijalnom jeziku i duhovnom višeličju može suspregnuti naučnom, teorijskom aparaturom. Iluzorno je pisati o duhovnom biću pisanja u svetlu čisto intelektualne spekulacije budući da je čovek emotivno -psihološki kodiran u mnogoznačno suptilnom i nijansiranom liku svoje egzistencije.

U analizi spisa o ženama spisateljica je otkrila da su najveći broj dela i studija do tada napisanih od strane muških pisaca. Iako su neki od tih tekstova imali frivolni i šaljivi predznak, mnogi su bili ozbiljni i proročki, moralističkog ili savetodavnog karaktera, osvetljavajući ženin primat, uprkos njenoj dugovekovnoj  perifernoj situiranosti na sceni gorućih društveno- političkih  zbivanja. Izuzetna aktivnost uma među ženama osamnaestog veka reflektovala se u razgovorima, sastancima, pisanjima eseja o Šekspiru i prevođenju klasika, da bi krajem istog veka žena iz srednje klase počela da piše, što je istorijski presedan za koji Virdžinija Vulf ističe da je značajniji istorijski čin od krstaških pohoda ili Ratova ruža. Bez tih prethodnica, dela Džejn Osten, sestre Bronte i Džordž Eliot bi bila stvaralački neautentičnija i bezbojnija, kao što ni Šekspir ne mi imao tu moć stvaranja bez Marloua ili Marlou bez Čosera. Rani devetnaesti vek karakteriše brojna književna literatura spisateljica, ali se i nameće pitanje zašto su, uz vrlo malo izuzetaka, žanrovski bili najprisutniji romani, kada je početni impuls bio poetski. “Najveći majstor pesme je bila pesnikinja”, i u Francuskoj i u Engleskoj pesnikinje prethode romansijerkama. U ravni sagledavanja profila četiri čuvene romansijerke diskutuje se mogućnost postojanja zajedničkog imenitelja (u eventualnoj činjenici da nijedna nije imala dece i da su sve bile poreklom iz srednje klase?). Ne postoji puno osnova po kojima bi se u istom okviru mogli komparirati književni identiteti četiri toliko nesaglasne osobe, pogotovu kada se uzme u obzir i poznata činjenica  da je Šarlota Bronte pokazala potpuno nerazumevanje za Džejn Osten. Stvaralačko centriranje na pisanje romana moglo bi se tumačiti jednostavnom činjenicom materijalne svedenosti života na jednu sobu za čitavu porodicu u kojoj je lakše bilo pisati prozu i beletristiku nego poeziju i drame, koje su iziskivale više koncentracije. Takav ultimatum sa materijalnom situiranosti pokazao se jedinim validnim i beskompromisnim uslovom prokrvljavanja stvaralačkog tkiva i usijanja svih duhovnih mena.

Virdžinija Vulf

Džejn Osten je do kraja života pisala u strogoj tajnosti i strahu da ukućani ne posumnjaju u njeno autorsko pregalaštvo. Teško bi bilo zamisliti jednog Tolstoja da iz iskustva manastirske izolacije, odsečen od svetovnih izazova, stvori delo takve refleksivne širine i složene vizije društvenih odnosa kao što je na primer Rat i mir. Muški poredak vrednosti je u svojoj suprematiji uslovljavao društveno- istorijski semantički okvir u kojoj teško da bi se ravnopravno i ozbiljno mogla prihvatiti tematika u kojoj dominiraju osećanja jedne žene. Od hiljadu žena koje su tada pisale jedino su ove spisateljice uzmakle pred opomenama ”večnih pedagoga”. Na komentar Igertona Bridžisa da se ”ženski romansijeri mogu približiti izvrsnosti samo ako hrabro priznaju ograničenja svog pola”, može se odgovoriti rečenicom u kojoj Virdžinija Vulf upućuje muškim piscima i kritičarima da mogu ”zaključati svoje biblioteke, ali nema te kapije, te brave i katanca kojima mogu ograničiti slobodu duha.” Na ovaj način se implicitno odgovara Skerliću u srpskom književnom prostoru na davno rečenu misao da u svakom ženskom talentu ima po jedna promašena sreća. Srpske spisateljice sa potvrđenim književnim integritetom sa početka XX veka, Isidora Sekulić i Milica Janković u prozi, kao i Danica Marković u poeziji, naišle su na njegove oštre kritičke primedbe koje su se prevashodno odnosile na njihovu usmerenost ka intimnim ispovestima.

U spisateljičinoj optici dodatnu teškoću u posvećenosti pisanju pored nezaobilazne kritike moglo je predstavljati izostajanje tradicije ženskih pisaca. Beskorisno je bilo oslanjati se na velike pisce muškog roda, jer su parametri u identifikovanju muškog uma i stvaralačke kodiranosti različiti od ženskog. Uprkos svom sjajnom talentu Šarlota Bronte je prenaglasila odbleske svog ličnog bola u svom stvaralačkom rukopisu, Džordž Eliot se takođe nije u celovitosti ostvarila dok je Džejn Osten stvorila prirodnu i lepo oblikovanu rečenicu, kojom je mnogo više uspela da kaže od nadarenije Šarlote Bronte. Nedostatak tradicije i prilagođenih instrumenata ženama je svakako činio otežavajućim književno izražavanje. U vreme kada su se one izgradile kao spisateljice već su sve književne forme koje su muškarci prilagodili sebi, otvrdle i okoštale. Jedino je roman bio dovoljno mlad i elastičan u mogućnosti slobodnijeg oblikovanja od strane žena. “Knjiga bi morala na neki način biti prilagođena telu, i u tom smislu bi ženske knjige trebalo da budu kraće, zbijenije od onih koje pišu muškarci, i da imaju oblik koji ne zahteva duge sate upornog i neometanog rada. Jer će ometanja uvek biti, a i nervi koji hrane mozak su izgleda različiti kod žene i muškarca.“

Žene u književnosti spisateljičinog vremena u otvorenijim stvaralačkim izazovima proširuju svoj tematski i žanrovski repertoar koji pored poezije, drama uključuje kritike, putopise, nekoliko naučnih radova i filosofskih knjiga, istraživanje istorijske, biografske, ekonomske građe. Iako preovlađuju romani, nije isključeno da su se u duhovnom korespondiranju sa drugim formama višeznačnije oblikovali stvarajući autentičnu literaturu.

Prvi put se odnos dve žene izdvojio kao samodovoljan u delu osrednje spisateljice Meri Karmajkl samoosvetljavajući se iznutra nezavisno od odnosa prema drugom polu, odsustvom muške perspektive, u kom su sve velike žene iz romana do Džejn Osten bile prikazane. Tek kod pisaca devetnaestog veka žena dobija složeniji izraz. U stvari, možda je upravo žena, po rečima Virdžinije Vulf, navela muškarca da postepeno napusti poetsku dramu, obojenu nasiljem i u kojoj ima tek malo mesta za ženu i da stvori roman kao prilagođeniju formu. Uprkos tome, postaje očigledno, čak i u Prustovom delu, da je muškarac sputan i pristrasan u poznavanju žena, kao i žena u poznavanju muškaraca. Publicitet je za ženu dugo vremena smatran  neukusnim (“anonimnost im je bila ušla u krv”) rezulutujući njihovim bezuspešnim sakrivanjem iza muških imena i neprekinutoj, unutrašnjoj borbi što se reflektuje u pisanju Karel Bel, Džordž Eliot, Žorž Sand…Zbog barijera kojima su žene bile limitirane (često udavane protiv svoje volje, držane u jednoj sobi i na jednom poslu…) književnost je zaista neizmerno osiromašena, jer dramatičar nije imao neograničene mogućnosti kako bi ih predstavio zanimljivo, istinito i celovito. Pesnik je bio primoran da bude ili naklonjen ženama ili gorak postavljajući se prema jedinoj formuli- ljubavi i činjenica da je pokazao manje afiniteta prema ženama, bilo je pre pokazatelj da im je bio manje privlačan, nego izraz jasno definisanog stava.

Oprečna mišljenja dvojice  ”oštrih  posmatrača” i savremenika u “dijagnostici” žena odnosi se na Poupovu tvrdnju da većina žena uopšte nema karaktera i La Brijerovu da su žene idući u krajnost, ili  bolje ili lošije od muškaraca. Dok je Napoleon smatrao da žene nisu sposobne da se obrazuju, dr Džonson je tvrdio suprotno. Neki divljaci u  ženama nisu videli dušu, dok su drugi  naprotiv videli polubožanstva i zbog toga im se klanjali; stari Germani su su imali produbljenu recepciju uočavajući nešto sveto u njima i u skladu sa tim se savetovali sa njima oko proročanstva. Neki mudraci su verovali da je ženski mozak plići, drugi da im je svest dublja; Gete je žene poštovao, a  Musolini prezirao. Interesantna i krajnje upitna situacija je bila Atini u Staroj Grčkoj, u kojoj su žene “držane kao odaliske ili besplatna radna snaga”, a sa druge strane je bila poprište likova na pozornici kao što su Klitemnestra i Kasandra, Atosa i Antigona, Fedra i Medeja i sve druge heroine koje su vojevale u komadima “ženomrsca” Euripida. Taj paradoksalni disbalans zatomljenosti žene u stvarnom svetu, a dominaciji na sceni, gde se ona često izjednačavala ili čak nadmašivala muškarca, nikad nije objašnjen na zadovoljavajući način. U modernijoj tragediji u odnosu na antičku ženu vidimo je u istoj ulozi- kod Šekspira, one imaju pokretačku snagu, od Rozalinde do ledi Magbet, kod Rasina šest njegovih tragedija nose imena svojih heroina, u čijem svetu se nijedan muški lik u po karakternoj upečatljivosti ne može meriti sa Hermionom i Andromahom, Berenikom i Roksandom, Fedrom i Atalijom. Ibzenove junakinje, Solvega i Nora, Hedi i Hildi, takođe nemaju ravnopravnog pandana što se tiče muških likova. Takav primat žena na sceni trajno je ovekovečen karakterima u njihovoj autentičnoj senzibilnosti, snazi duha i bezvremenskom umetničkom trajanju.

U završnoj poruci Virdžinija Vulf upućuje smernice ženi o njenom načinu i ulozi pisanja, o odupiranju akademskim servilnostima i doslednosti sopstvenom biću stvaranja. “Važno je jedino da pišete ono što želite da pišete, a da li će to vredeti vekovima ili samo satima, to niko ne može da kaže, ali je barem slavnije od potčinjenosti ‘vrhovnim sudijama’ ukusa.” U širini duhovnih i stvaralačkih horizonata, ona naglašava da ne bi trebalo imati distancu i zazor od bilo koje teme i zaobilaziti određeni žanr, uplovljavanje u neki putopis, avanturističku knjigu, delo o naučnom istraživanju ili obrazovanju, istoriji, biografiji, kritici, filosofskim i naučnim knjigama. Proza bi takođe bila duhovno punoznačnija u produbljavanju i u višeobraznom sadejstvu sa poezijom i filosofijom. U savremenim društvenim i ekonomskim uslovima za potpun obrazovni razvoj žene ostvarena je preko potrebna materijalna sigurnost, počev od “osvajanja sobe”, kao osnovne ćelije, preduslova za slobodu stvaranja i materijalnog temelja koji su skoro svi veliki pesnici u velikoj meri imali, poput Kolridža, Vordsvorta, Bajrona, Šelija, Lendora, Tenisona, Brauninga, Arnolda, Morisa, Rosetija, Svinberna. Svi su oni osim Kitsa, Brauninga i Rosetija studirali na univerzitetu, a samo je Kits, koji je umro rano, zaista bio siromašan.

Njeno savetodavno obraćanje ženi piscu takođe apostrofira i odnos prema muškom stvaranju: nužno je odupreti se laskanju, varanju, veštini lukavstva. Pisati otvoreno o sopstvenim najtananijm pregnućima, istinu o sopstvenom telesnom iskustvu i onom što negira čednost je jedina garancija izvornog stvaranja. Ne poriče da bi bila šteta kada bi žene pisale kao muškarci, živele ili izgledale kao oni, budući da se postojanje jednog pola čini neadekvatnim u srazmeri sa složenošću i širinom sveta. Opštenje samo s jednim polom u ishodištima mnogobrojnih životnih izazova rezultiralo bi siromašnim, predvidljivim i fiksiranim formulama, jer uloga obrazovanja i jeste da pre svega pokaže i osnaži  međupolne razlike, a ne sličnosti.

U cilju odgonetanja tajne ženskog stvaranja i očvršćavanju njenog mesta u književnosti, bez prejakih nijansi i prenaglašenog iznalaženja sopstvene pozicije u burnom pokretanju istorije, spisateljica je sažela i ujedinila poznato i dotad neosvetljeno, upućujući na značaj slobodnog kontempliranja o ženi kroz književnost, ali i opozivajući  dotadašnje norme. U njenom subjektivnom govoru misao o ženskom spisateljstvu isprovocirana ženinim položajem i potrebom da o njoj progovori istopolno biće, uz izostajanje obrasca jednodimezionalnosti i ostrašćenosti, akcentuje pre svega polnu različitost, u bogatstvu i nužnosti sveprplitanja, čije bi sadejstvo i u književnom stvaranju dalo najplodnije rezultate.

Comments (1)