Pero Zubac

 

Jabuke Todora Manojlovića

 

Imali smo retku sreću mi, učenici Druge eksperimentalne, u narodu zvane „Lerikove” Gimnazije u Zrenjaninu, sredinom šezdesetih, da upoznamo pozne, mirne godine našeg velikog pesnika Todora Manojlovića. Na njegovo prisustvo ukazali su nam stariji pisci iz Kluba mladih pisaca, Luka Hajduković i Ljuba Tešić, a i Vujica Rešin, kao beogradski student, dosta je znao o Manojlovićevoj ulozi u preobratu naše poezije posle Prvoga svetskog rata. Zrenjanin je tih godina – ili se to meni već izdaleka samo čini – bio možda najživlji književni centar u nas. Samo u tih nekliko godina, izdešavalo se toliko događaja, napisalo toliko uvoda za buduće književne biografije: Spiridona Mitića, Milorada Milenkova Šuma, Milutina Ž. Pavlova, Vujice Rešina Tucića, Radivoja Šajtinca, Zorana Slavića, Miodraga Martinova, a nešto potom Jovice Aćina, Voje Despotova, Milorada Grujića i drugih momaka koji su se u Zrenjaninu prvi put okušali na teškom i nesigurnom zanatu pisanja.

Za sve nas, danas već vidim koliko, prisustvo Todora Manojlovića značilo je mogućnost da se na svako, ma kako komplikovano, pitanje iz sveta umetnosti dobije jednostavan, brz, precizan odgovor. Velika je to stvar kada imaš mudraca i sveznadara u okolini i možeš da baneš i nenajavljen u ulicu Maksima Gorkog 31 i popiješ čaj s pesnikom.

A u maju će dvadeset godina kako je sasvim tiho otišao pesnik Toša Manojlović, čika Toša kako su ga od milja zvali. S njim je, ili u to vreme pobliže, otišla i čuvena, u pesmama opevana „zrenjaninska ćuprija, uzana ko kutija”. Čika Toša u istoriju, a ćuprija – taj znak prepoznavanja Zrenjanina – u liv valjda, da ne pomislim što tužnije. Tom ćuprijom je Todor Manojlović svakodnevno prolazio u šetnji do starog hotela „Vojvodina”. Sad je sve prošlo. Niti ima četiri riđe a lako je i da se priđe preko ružnog betonskog mosta. Ali ostalo je toliko lepog u gradu moje mladosti; u Zrenjaninu moraš živeti da bi ga bar malo upoznao. On se otima brzom, usputnom viđenju. On ima dušu.

Zabeležio sam pre više od dvadeset godina jedan razgovor sa čika Tošom Manojlovićem za ondašnji „Index”. Uz razgovor, objavljen je i jedan fotos: čika Toša na Zrenjaninskoj ćupriji, u starom zimskog kaputu, s prepoznatljivim šeširom i okruglim očalama. Zagledan u daljinu. U vreme koje dolazi. I odlazi.

Znao je, inače, da napravi portret u nekoliko rečenica. Pa u našoj književnosti nije bilo jezgrovitijih eseja o piscima ni slika-rima od čika Tošinih. Tako je i u razgovoru govorio o umetnicima, kao da na skicen-blok lepi reči…

„Silan je bio siromah Dis, naš mali Verlen. Upoznao sam ga negde pred Prvi rat… Branko Lazarević je imao izuzetne afinitete za novo. Uz Srpske novine oformio je jedan podslistak Krfski zabavnik, tamo sam ja počeo publikovati svoje radove. U tim tropskim večerima, krfskim, počela je reforma naše književnosti. Objavio sam članke o Bodleru, Meštroviću, Debisiju. Javio se, sećam se, i Rastko iz Pariza. Sećam se, bio je početnički napis, napis gimnaziste. I Bojić je bio sa nama. Nije shvatao novo, bio je kao neko đače, prilično neradoznao duh, ali je pravio divne stihove… Mojim stihovima su se mnogi smejali, ja sam prvi počeo da pišem slobodnim stihom, govorili su, može to svako. Po povratku u Beograd, 1919. godine, okupili smo se u neku grupicu Sibe Miličić, Danica Marković, Korolija, Pandurović i ja. Pokušali smo malo oživeti književni život, ali nismo mogli nikako naći pogodnu dvoranu za naše večeri. U oktobru 1919, napravili smo izložbu Bijelića i Miličića i održali književni matine.

Bio je to događaj i obnovili smo ga tri puta uzastopno. Publika nas je lepo primila, ali je za nju sve naše bilo hipermoderno. Kasnije smo uključivali pijaniste, operske soliste… Po Nušićevoj ideji, nazvali smo grupu Umetnost. Pesnik je u ono vreme da bi bio interesantan morao biti ekscentričan, bučan, pomalo nastran. To kod nas vole. Tin je bio najčudniji. Onako glomazan, zapušten, čupav i oko njega večito gomila boemčića koji su ga smatrali čak i nekim revolucionarnim vođom. Crnjanski je bio veoma agilan, inteligentan duh. Ponašao se vrlo slobodno i to je imponovalo publici. I Ivo Andrić se tada negde pojavio. Publika je divno prihvatila njegov Ex ponto. Miloš je bio najneobuzdanijeg karaktera od svih nas. Raduju me njegovi uspesi. Seobe su izvanredne. U Itaki mu je bio jezik dosta oskudan… I on je pregurao sedamdesetu…”

Beležim ove rečenice da se oseti ukus dva vremena, onog iz dvadesetih, i onog iz šezdesetih. A o slikarstvu smo slušali cele traktate, kazane usmeno, namah. Mandić, Spiridon, neki Vlasta, naš drug, sa belim šeširom, odlutao odjednom iz Grada, i to skoro svakodnevno u dnevnoj sali „Vojvodine”.

U stanu, u radnoj sobi, uz puno slika, časopisa, knjiga, na stočiću uz krevet, starinski, bila je uvek jedna vaza puna rumenih jabuka, i međ njima, uvek, ali na drugom mestu, malo skrajnut, limun. Nudio je goste svojim jabukama, iz pesnikovog vrta. I ponovo punio svoju vazu.

Tek sam kasnije shvatio da je pesnik uvek drugačije nameštao jabuke, onu žutu i crvenu stranu, i onaj limun, među njima. Bila je to mrtva priroda koju je pesnik postavljao za svoje umorne i radoznale gostinske reči. Pesnik se s nama igrao. Mi smo jeli njegove slike i zapenušano nešto govorili o svojim ranim saznanjima o umetnosti. I on je ponovo izlazio u neku drugu sobu i donosio jabuke praveći novu sliku.

Nikada neću umeti zaboraviti slast i oporost jabuka Todora Manojlovića. Jabuka mojih ranih gimnazijalnih godina.

1988.

Milan Andrijević

Milan Andrijević rodio se 1980. godine u Zemunu. Rastao je uz muziku, svirao je violinu i gitaru i većinu svojih pesama je pevao. Mladalačke radove potpisivao je kao Stefan Nebraski i April O Nill. Želeo je da udari stazom Bukovskog, Toma Vejtsa i Ginzberga. Rukopis Nešto kao blues sam je pripremio za štampu, ali ga nije video u koricama. Objavljen je po mladićevoj smrti, trudom njegovih roditelja Slobodana i Ljubice.

Mladi pesnik i student II godine Pravnog fakulteta, poginuo je 2001. godine u jednoj diskoteci u Skadarliji. Policijski izveštaj glasio je – nesrećan slučaj.

 

Gimnazijska razmišljanja

 

Umetnost je čovekov fenomen da može da iskaže osećanje, misao i sliku u njemu putem zvuka, linije, boje i oblika i da produkt sadrži to što je čovek osećao, mislio i video u samom svom postojanju.

 

Vreme je merilo prolaznosti stvari i samo po sebi ne postoji nigde sem u čovekovom poimanju prolaznosti, koja je očigledna.

 

Život jednog čoveka je njegovo sećanje i sećanje ljudi oko njega, kao i njegovi produkti trajne prirode, koji svedoče o njegovom postojanju jedno vreme. Nema prošlosti niti budućnosti, već samo trenutak življenja u kome čovek stvara sećanja i stvari.

 

Sve je sastavljeno od sfera, sve pulsira ili ide u krug.

 

Kraj čovekovog uma – beskonačno u plusu, beskonačno u minusu.

 

Nije čovek ono što misli, već ono što čini.

 

Lepota je sama po sebi čulna i grešna.

 

Slab je onaj što traži, a slabo je i ono što se od njega traži.

Svako uvek na kraju ostane sam.

 

Čovek dobija kad daje.

 

Prijateljstvo se ne bira, ono biva kao ljubav.

 

Razgovor je spona među ljudima, možda i jedina.

 

Čovek je proklet i žali za onim putevima kojima nije pošao.

 

Poučite me mrtvi, kako se može umreti bez straha, ili bar bez užasa, jer smrt je besmisao, kao i život.

 

Nemanja Raičević

Pre nego što je dobio otkaz, moj otac bio je važan čovek. To je bilo vreme jedne – ispostaviće se – prividne, ali ipak dragocene sigurnosti. Užasi su bili rezervisani za strašne filmove na nekom od dva programa državne televizije. Jedno vreme posle otkaza, kada smo već imali privilegiju da gledamo i privatne TV kanale, on je uspevao da živi kao pre. I dalje se puno smejao, nije provodio mnogo vremena kod kuće, i pušio je iste cigarete, njegov jedini porok koji će ga na kraju i ubiti.

Jeftinije cigarete, gomile loših vesti, i njegova duga sedenja pred televizorom, stigli su vrlo brzo. Bio je to početak onog vremena koje me je, naposletku, i dovelo tu gde sam sada. Tako, na jedan čudan način, dugujem i svom ocu što sam ovde. Ne verujem da bi on to razumeo, još manje da bi bio ponosan.

*  *  *

Sačuvao sam jednu fotografiju iz vremena kad su stvari već galopirale ka završetku. Slikali smo se na jezeru koje je tog leta nastalo u zatvorenom kamenolomu.

Na slici s jezera su otac, majka i Petar. Otac, potpuno zbunjen, gleda u svoje noge koje već tada izgledaju neuobičajeno tanke. Mama je stala između njih dvojice, izgleda kao da nešto govori, nekog raspoređuje. Petar stoji pored nje, smeši se i maše kameri, odnosno meni. Nosi šešir koji mu je kupila baka u Ki Vestu. Bilo je puno ćutanja na tom neuspelom izletu koji se završio time što smo Petar i ja otišli na pivo. Mama je došla kasnije da me pita da li sam siguran da imam novaca za autobus – tada već nismo imali automobil. Petar ju je ponudio pivom, i sećam se da sam se nadao da neće pristati. I nije.

– Kako bi bilo lepo živeti na nekom mestu gde su sva četiri godišnja doba ovakva! – to mi je rekao.

– Ne verujem da postoji takvo mesto na svetu. Gde je uvek sve isto… – odvratio sam.

– Postoji. To je peto godišnje doba.

Sedeli smo na obali jezera, u improvizovanoj kafanici u napuštenom kamenolomu. Petar je govorio o klimi večitog leta, o tropskim ostrvima s najmanjom količinom padavina, koja su van zone ciklona.

– Malo ih je, ali postoje! – rekao je.

Ja sam tada ćutao, i slušao ga. A sada sam i sam na jednom takvom ostrvu. Tu živim i radim. Tu sam se skrasio, kako bi mama rekla.

Videli smo majku i oca kako odlaze. Petar je nespretno pokušao da me zagrli. Sve je to bilo samo još tužnije. Mislim da sam tada odlučio da moram otići, iako tada nisam znao ni kako, ni kuda. Otići nekuda uglavnom nije teško. On nije mogao, ili nije želeo sa mnom – to sada nije ni važno. A nije bilo ni onda, jer ja bih otišao svakako. Mislim da nikada nisam uspeo da mu zaista objasnim zašto moram da idem. Sve bi bilo drugačije da me je razumeo. To bi značilo da obojica moramo da pobegnemo. A begunci su sebičniji nego što se može pretpostaviti.

*  *  *

Petar, koga takođe više nema, u jednom dugačkom mejlu mi je pisao o zatrpavanju jezera. Bio je nesrećan što nije mogao da ode na protest protiv tog necivilizacijskog čina i korporativne ujdurme. Tražio je da mu više pišem o svetu, a manje o sebi. Nisam morao puno da se trudim. Pisao sam mu o primerku Borhesovih „Maštarija” na hrvatskom jeziku, koji sam video u skupom hotelu u Buenos Ajresu, o soku od lubenica na Maldivima, deci koja se uveče prostituišu preko puta Kapitola u Havani, o raži koju sam video na ostravu Huahine, jezovitoj lepoti Anda iznad Santjago de Čilea, o pacovima koje love za ekskluzivne restorane u Vijetnamu. On je pisao o posledicama nedavnih ratova, čiji su pravi pobednici lanci supermarketa, o ogoljenom siromaštvu bolnica u kojima je provodio sate, o nerasvetljenim ubistvima mladih vojnika, krizi morala čitavog društva, o novoj, brutalnijoj formi izgubljenih generacija Ernesta Hemingveja, diskriminacijskim imigracionim sistemima civilizovanih zemalja, utešnosti zadnjeg pasusa „Velikog Getsbija”, o zaveri ćutanja – ne bi li se izbrisala istina o zajedničkoj odgovornosti. Novac koji sam mu slao uvek je prihvatao, i zahvaljivao mi je na njemu rečima koje kao da su nisu njegove. Novac uvek sve kvari. Ali, žao mi je što mu ga nisam slao više.

 

*  *  *

Ovde je uvek leto.

Mama živi malom stanu  koji je ostao posle plaćanja dugova i sahrane. Dobro je, kaže, pijaca joj je blizu. Piše mi i da ona, nekadašnja članica Opštinskog komiteta, sada ide redovno u crkvu. I dalje ne voli popove, ali „Crkva je u nama”, pročitala je jedne teške noći, i u to veruje. Pali sveću i za mene. Navikao sam na njene mejlove ispisane velikim slovima, jer sve slabije vidi. U poslednje vreme šaljem joj dosta novca, više nego pre. Tako nam je oboma lakše. Ona taj novac skuplja, da bi od njega poručila lepši, veći i, kako je rekla, priličniji nadgrobni spomenik na očevom grobu.

Ja živim na ostrvu koje je mama jedva našla na karti. Tako sam daleko, rekla mi je, ali me ne pita kada ću doći da je vidim. Sutra ću voditi grupu turista na ostrvo Arid. To je jedino mesto na svetu gde cveta Rothmannia annae. Video sam je već previše puta, pomislim ponekad.

Stevan Stanić

Ne, nije Haikai!

Ima na najnovijim slikama Zdravka Mandića, reklo bi se, dva lica, dve težnje duha čije se razlike i suprotnosti na čudan način ublažuju: jedno – racionalno koje prihvata sve pozitivne doprinose nove umetnosti u traganju za materijom; i drugo – koje se u današnjem vremenu ne plaši čak izvesnih primesa sa arhaičnim idiličnim prizorima. Taman smo, dakle, pomislili da je onaj ukus (Koro, Vijar, Gvozdenović) potpuno bankrotirao i veliki vek evropske lirike zauvek iščezao, kad evo slikara koji sa dva para očiju, jednim stalno uprtim u zemlju, a drugim u zamagljena prostranstva neba, dokazuje kako iza svega što mislimo da je konačno, ostaje još uvek besrkajno mnogo neispitanog novog prostora.

Ima kod Koroa, gotovo na svakom njegovom predelu, jedan deo slike koji dotučenim muzejskim pešacima služi kao trenutak svežine, odmora i prikupljanja snage. To je ona poslednja skoro nevidljiva linija između neba i zemlje, u koju je Koro uvek ulagao svu svoju lirsku osetljivost i zanatstvo, linija koja treperi u nekoj srebrnkastoj izmaglici i neodoljivo vas vuče u neistražene daljine. U taj fragment dalekog obzorja čini se, kao da se nekim teleobjektivom pomoću zuma uvukla cela Zdravkova imaginacija, rastresla ga, uveličala rasterom, tako da je u velikom kvadratu platna ostala samo ta pomešana sipkava izmaglica iz koje struji tišina, usamljenost i beskraj.

 

Taj veliki naizgled jednostavan prostor najednom se ukazao slikaru kao čitavo carstvo najfinijih istraživanja kolorističkih senzacija i talasavih jedva vidljivih masa koje s ekolebaju u svim varijantama jedne određene game. Taj opšti sivkasti ton koji se menja od slike do slike, od olovnožute, umornosive do neprimetnoljubičaste, prenosi na vas onu čudnu delatnost duha, ona najtananija talasanja, da se jedino može porediti sa muzikom jednog Vivaldija ili ravnomernim menama jednog Baha. Ta često utrljana boja, ti prigušeni zvukovi koji kao da dolaze odole, iza platna, daju ovim platnima i taktilnu vrednost neke impregnirane dragocene kože, čija se duga uglačana istorija može isto tako dugo čitati.

 

Ali, to gotovo požudno bacanje na materiju nije zaustavilo Zdravka Mandića da u taj prostor utka ponegde usamljenu ukletu figuru čoveka nad rekom, da kao što vetar nanese poslednje zarađalo lišće, satera negde u vrh kadra malo razbijeno jato izgubljenih ljudi…ili iznad povesma one mračne izmaglice, što razdvaja nepomične banatske vode od mutnog ubijenog neba, pusti da klizi jedva vidljiv natruli čamac sa bezimenom pogurenom ljudskom siluetom. Rekli biste: neki nežni otmeni mali haikai-stih iz vremena velikog slikara Hokusaia. Ali, ne, ipak to nije haikai. Jer, zar svaki idući trenutak ne očekujemo, da u ovom dobu afirmacije, naučne i tehničke civilizacije, jedan nov talas vetra ne nanese zavesu mokre žute izmaglice i sa Mandićevih platna, tu pred nama, zauvek odnese i ono malo preostalih, usamljenih ljudskih figura, u onu tamo nejasnu nigdinu. Čini se da sam slikar to isto sluti.

1983.