Vasilije Milnović
Zašto je Zmaj aktuelan danas?
Posredstvom ovde predočene arhivske građe iz rukopisnog fonda Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“, posvećene velikanu srpske književnosti Jovanu Jovanoviću Zmaju, u prostor naše kulture posle izvesne pauze ulazi stvaralaštvo… Na ovom mestu, obeleženom sa tri tačke – koje čitalac može shvatiti i kao trostruki udar heraldovog štapa, pri ceremonijalnoj objavi ulaska veličine u dvoranu kulture – zastaje nam misao, prožeta zapitanošću: kako predstaviti Zmajevo stvaralaštvo? Kako u kratkim crtama promišljati jedno od najobimnijih i najraznovrsnijih poetskih dela srpske književnosti u celini, za koje je jedan savremeni veliki pesnički duh zapisao sledeće: „Zmaj kao da je disao na pesme. Za njega je poezija bila i zemlja i nebo, i unutrašnji život čovekov i onaj spoljni, i narod i ljubav i bes. Ona je bila univerzalni oblik postojanja, medijum sveprisutan, i to ne u smislu apsolutizovanja poezije, nego u smislu bezgraničnog poverenja u njenu neophodnost, moć, ubedljivost.“[1]
Nagovestivši prethodnim citatom osnovnu liniju spektakularne širine Zmajevog stvaralaštva, ovde moramo otvoriti zagradu da bismo predočili uobičajene teškoće u recepciji njegovog ukupnog dela. One se mogu grubo svesti na dve mogućnosti promašaja u spoznavanju Zmajevog dela, čime se gube i dragocene vrednosti koje ono sadrži: prva mogućnost se manifestuje kroz nekritičko usvajanje svega što je Zmaj napisao, a druga kroz nekritičko odbacivanje istog. Jer nema stvaraoca, u kontekstu srpske kulture, oko čijeg opusa su se u kvalitativnom smislu više lomila koplja od Jovana Jovanovića Zmaja. Gotovo da nema značajnijeg srpskog književnog tumača koji se na otvoren način nije svrstao na jednu ili drugu stranu recipijenata Zmajevog dela[2], katkad dajući međusobno potpuno suprotstavljena gledišta. Ono što, međutim, ostaje nesporno jeste činjenica da bi u eventualnom antologijskom odabiru Zmajeve poezije, on nesumnjivo zauzeo vrhunsko mesto u kontekstu srpskog romantizma i srpske poezije. Ono što je, takođe, konstanta svih tumačenja, jeste da je kvalitet te poetike platio cenu sopstvenom kvantitetu.
[1] Pavlović, Miodrag, Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979, str. 143.
[2] Navešćemo samo najpoznatije primere: od Ljubomira Nedića, koji je otvoreno odbacivao Zmaja kao velikog pesnika, niz takvih negativnih recepcija se nastavlja preko Bogdana Popovića do Milana Kašanina, a posebno je slavna kompleksna recepcija Zmajeve poezije od strane Laze Kostića u, po mnogima, najkontroverznijoj knjizi srpske književnosti O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovu dobu, koja nije bez značajnih pohvala Zmajevom duhu i pesništvu, ali koja ostaje svedočanstvo dubinskih zamerki njegovoj poeziji (Videti: Kostić, Laza, O Jovanu Jovanoviću Zmaju: (Zmajovi), prir. Dragiša Živković, Matica srpska, Novi Sad, 1989). S druge strane, pozitivna recepcija ovog pesništva, takođe je totalna: od Skerlića, koji smatra Zmajevu poeziju konstantno velikom, preko Veljka Petrovića, do modernijih pristupa koji ukazuju na kompleksnost „situacije Zmaj“, u kontekstu njegovog vremena i srpske književnosti uopšte, i koji prevashodno potvrđuju ogroman značaj ovog stvaraoca (Dragiša Živković, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović itd.).
Zaista, spisak svih poetskih nastojanja ovog stvaraoca gotovo je nemoguće pobrojati: ljubavne pesme i pesme bola, rodoljubive pesme i one satirične, humorističke, političke, prigodne, didaktičke i vizionarske pesme, parodije i, možda najslavnije, pesme za decu, čudesne probe pera i jezički kalamburi, poetska proza, ali i dnevničke pesme i svojevrsno pesničko novinarstvo.[3] Ako se tome doda i njegova lekarska praksa, pokretanje i uređivanje nekoliko vrlo uticajnih književnih, dečijih i satiričnih časopisa[4], prevodilačka delatnost, kao i aktivno učešće u političkom i javnom životu, onda postaje jasna sva polihistorska usmerenost Zmajevog stvaralačkog duha. Ne treba zato da nas čudi kad Jovan Dučić u svom eseju o Aleksi Šantiću srpsku liriku XIX veka naziva „Zmajevim periodom srpske poezije“.
Danas, čini se, Zmajevo poetsko nasleđe se može promišljati u kontekstu enciklopedijske paradigme. Već je Dragiša Živković pisao o Zmajevoj pesničkoj „reporterskoj svakodnevici“, a Tanja Popović zaključuje da se danas to može „čitati i kao hronika jednog doba, prepuna svedočanstava o usputnim i sporednim događajima i tokovima u srpskoj devetnaestovekovnoj kulturi“[5]. Razume se, Zmajeva pesnička obrada podrazumeva i one glavne tokove srpske kulture, ali ceo njegov opus (a naročito pet knjiga njegovih Pevanija), može se tumačiti kao obrazac jedne poetski doživljene enciklopedijsko-leksikonske forme. „Zmaj nije samo ’narodni’ pesnik u značenju barda, nego je i ’svakodnevni’ pesnik, koji je poetizovao svaki životni trenutak, bezbroj tema i motiva i mnoge ljudske emocije i raspoloženja, stvorivši u pravom smislu reči pesnički zbornik…“[6]
Enciklopedija je do danas ostala najdemokratičnija forma, koja teži kako totalitetu, tako i detalju, i u kojoj nijedna odrednica nije važnija od druge. Ona će se kasnije u samoj srpskoj književnosti, kroz modernističke i postmodernističke varijante, etablirati kao poslednja humanistička forma, u kojoj je svaka različitost vrednost po sebi. Ukoliko Zmajev opus posmatramo kroz prizmu enciklopedijske paradigme, shvatićemo koliko je pogrešno naglašavanje jednih stihova na račun drugih. Uostalom, Ljubomir Simović je već pokazao koliko se avangardnog potencijala krije u Zmajevim tzv. „probama pera“ i naizgled jednostavnim dečijim pesmicama[7]. Iako niko ne spori da centralno mesto u Zmajevom pesništvu čine znameniti Đulići i Đulići uveoci, kroz sve kritičke natpise o njemu konstantno provejava opasnost od preteranog pojednostavljivanja stvari. Naime, skoro svi koji su pisali o Zmaju, ističu njegov jasan i jednostavan stil, koji se brzo shvata i lako pamti. Više od jednog veka deca uče srpski jezik kroz „čika Jovine“ stihove, oni su prva lektira generacijama[8], Zmaj je neko ko pripada svima i o kome se sve zna, uči se o
[3] „Pisao je o mesečini, i o osnivanju težačkih zadruga; o izborima i o snoviđenjima; o mađarizaciji Srba, i o štetnosti pušenja; (…) pevao je nad grobom lovca i šaljivčine Trivuna, i nad grobom ustaničkog barda Filipa Višnjića; opevao je pogreb Garibaldija, i pogreb jednog petla; pisao je o prokopavanju kanala u Novom Sadu, i o nacionalnom oslobođenju…“ Simović, Ljubomir, Duplo dno, Dela, knj. 4, SKZ, BIGZ, Prosveta, Dečje novine, Beograd, 1991, str. 96.
[4] Na primer, časopisi: Javor, Komarac, Zmaj (po ovom časopisu je pesnik dobio svoje umetničko ime i to kroz igru reči – spoj grafeme broja i naziva meseca – 3. maj, a misli se na 1848. godinu i datum kada su Srbi u Sremskim Karlovcima formulisali svoj nacionalni program i krenuli u pravcu stvaranja nacionalne samouprave u okviru Austrijskog carstva), Žiža, Ilustrovana ratna hronika, Neven, Starmali; kao i kalendari i almanasi: Priklapalo, Žižan, Postiljon, Novoletice, Pančevac…
[5] Popović, Tanja, Jovan Jovanović Zmaj – klasik srpske građanske kulture, predgovor u: Jovan Jovanović Zmaj, Deset vekova srpske književnosti, knj. 36, prir. Tanja Popović, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2012, str. 30.
[6] Živković, Dragiša, Zmajeva pevanija, u: Evropski okviri srpske književnosti, knj. 3, Prosveta, Beograd, 1994, str. 113.
[7] Videti: Simović, Ljubomir, Ibid, str. 94-126.
[8] „Da, svi smo prošli kroz Zmajevo delo misleći (pogrešno) da smo izišli iz njega zauvek i bez traga. Da, svi smo mi izrasli dosta brzo iz Zmajevog stiha, ali činjenica da smo dalje rasli, pa i to kako smo rasli, sve je to zavisno, bar jednim delom svojim, upravo od tog čika-Jovinog stiha, sve je to bilo i ostalo u vezi sa njim, više nego što smo to, često, i sami znali i priznavali sebi i drugima.“ Andrić, Ivo, Pevanija: knjiga detinjstva, knjiga života, u: Umetnik i njegovo delo: eseji, ogledi i članci, Prosveta, Beograd, 1981, str. 190.
građanskom moralu kroz stihove Pesme o jednom najlojalnijem građaninu, uče se napamet pesme Đulića iz ljubavnih, Svetli grobovi iz rodoljubivih i Pesma o pesmi iz poetskih pobuda. Rečju, Zmajeva poezija, to smo mi, naš život u svojim različitim ispoljavanjima. Zato se i kaže da su zbog jasnosti i jednostavnosti Zmajevih pesama, takvi i sudovi o njima – transparentni i nedvosmisleni, bilo da su afirmativni, bilo da su negativni.
Ipak, poezija je po svojoj nutarnjoj prirodi, kompleksan organizam, pa je i svaka jednostavnost često varljiva. To je, na najplastičniji način, pokazao Miodrag Pavlović, analizirajući naizgled krajnje svedenu pesmicu broj XLII iz Đulića, poznatu svakom po svojim prvim stihovima: Ala j’ lep / Ovaj svet… U toj, naizgled naivnoj i idiličnoj pesmi, Pavlović pronalazi određene socijalne i didaktičke potencijale[9]. Takođe, Ljubomir Simović otkriva čitav niz veoma modernih i iznenađujućih pasaža, mahom u Zmajevim „probama pera“ i dečijoj poeziji[10] – od dadaističkih prosijavanja, kasnije ostvarenih od strane Dragana Aleksića, preko nadrealističkih momenata i ranih anticipacija Davičove ili Vučove poetike, potom prvih naznaka taktilne poezije i budućih „pipazona“ Vladana Radovanovića u kontekstu srpske neoavangarde, sve do trenutaka vizuelne i signalističke poezije, koju će tek u savremenoj srpskoj književnosti zastupati, na primer, Miroljub Todorović. Zbog čega ovi „impulsi“ Zmajeve poezije nisu bili prepoznati u svoje vreme, kao ni kasnije u doba „modernih“ tendencija u srpskoj književnosti, nije tema ovog teksta.[11]
Naravno, s pravom se govori o „vukovskom“ pravcu u Zmajevoj poeziji i o vezi sa zaveštanjem naše narodne pesme. O tome je već iskazano mnogo nagoveštaja[12]. Doduše, srazmerno je retko tumačen jedan čisto artistički, stilski napor pesnikov, da se elementi narodne poezije i same reči Vukovog rečnika, inkorporiraju u tada aktuelno romantičarsko pisano pesništvo. Tome u prilog govore i njegove pozne zbirke Snohvatice i Devesilje, njegova prevodilačka delatnost[13], kao i činjenica da su pojedine Zmajeve pesme nastale pod uticajem (a onda i same postale deo) – građanskih rukopisnih pesmarica[14]. Ta misao o jednoj, u punom smislu – demokratskoj poeziji, već
[9] Videti: Pavlović, Miodrag, Ibid, str. 143-157.
[10] Ovo je, inače, prvi u srpskoj književnosti uočio Stanislav Vinaver i to na sebi svojstven parodijski način. U „beleškama“ parodiranih pisaca njegove Pantologije, stoji sledeće: „ČIKA JOVA Dugogodišnji učitelj za gluvonemu decu. Otuda u njegovim pesmama jedna naročita, mutava dečija psihologija“. Vinaver, Stanislav, Pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike, Beograd, 2007, str. 261 (Prva dva izdanja, 1920, 1938).
[11] „Jednom rečju, Zmajevi savremenici nisu umeli da čitaju pesme onako kako ih čitaju ljudi dvadesetog veka. A čitaoci dvadesetog veka nisu u Zmajevim pesmama otkrili sve te novine jednostavno zato što čovek ponekad neku stvar ne vidi ako mu se ona ukazuje na mestu na kome je on ne očekuje.“ Simović, Ljubomir, Ibid, str. 106. Može se, takođe, govoriti o svojevrsnim „demonskim“ manifestacijama u prvim Đulićima, koje se mogu tumačiti kao dubinski simptomi kasnijih Đulića uveoka. Zato nije slučajno što je najbolji prepev Demona od Ljermontova, načinio upravo Zmaj. Ovo je još jedna potencijalno velika tema koja problematizuje navodnu Zmajevu jednostavnost.
[12] „Zaista, najpotpuniji reprezentant linije koja ide od Branka, preko njega – Zmaja, do Šantića, Zmaj je bio i ostao do kraja života vukovski pesnik, raznovrsni, plodni i inventivni nastavljač Brankove poezije, umetnički pesnik inspirisan na vrelu narodne poezije.“ Živković, Dragiša, Ibid, str. 115.
[13] Zmaj je poznavao mnoge strane jezike: nemački, francuski, ruski, mađarski, latinski, starogrčki itd.
[14] Videti: Kleut, Marija, Zmajeve pesme u rukopisnim pesmaricama, Srpsko građansko pesništvo, zbornik grupe autora, Novi Sad, 1988, str. 185-192. Moguće je, takođe, primetiti jednu čisto petrarkističku notu u Đulićima, što je samo sporadično pominjano u srpskoj kritici, notu koja je u Zmajevoj poetskoj izvedbi pretrpela značajan uticaj građanske lirike XVIII veka, što dalje komplikuje jednostrano povezivanje Zmaja isključivo sa narodnom poezijom. Pri tom, Zmajeva lirska emocija je prvenstveno lične, a ne ni knjiške ni folklorne prirode.
jednostavnim komparativnim pristupom, prevazilazi svako ukalupljivanje Zmajevih pesničkih intencija samo u „pevanje na narodnu“. Tako, na primer, u kontekstu evropskog romantizma, Vilijam Vordsvort u programski značajnom predgovoru drugom izdanju Lirskih balada[15] projekat romantizma definiše kroz ponovno uspostavljanje poezije i to tako što će apstrakcije uma, zaodenute u bilo kakav specijalistički način izražavanja, biti zamenjene strasnim osećanjima i izražene svakodnevnim jezikom. Kao obrazac za ovaj novi pesnički način izražavanja trebalo je da posluži jezik rustike[16]. Stoga je Zmajeva spektakularna raznovrsnost, samo odjek raznorodnosti evropske književnosti XIX veka, koja je u delima Getea, Hajnea, Puškina ili Igoa pokazivala ambiciju sveobuhvatnosti. „Na filozofski i naučni enciklopedizam XVIII-og veka nadovezala se literarna enciklopedičnost, koja je trebalo da bude odgovor na napredak pojedinih nauka, na velike filozofske sisteme, i na velike i raznorodne horizonte koji su se otvarali proučavanjem istorije.“[17]
Dakle, Zmajev razumni i intuitivni humanizam, vidljiv u svakoj pesmi-odrednici njegove poetske enciklopedije, jedan građanski i demokratski poetski postupak koji uvek i pre svega polazi od pojedinačnog konkretnog čoveka (u društvenom ili sopstvenom, emotivnom kontekstu), objašnjava istovremeno i ubedljivost Zmajevog lirskog zaveštanja i vanrednu uspešnost njegove dečije poezije, ali i one društvene humorno-satirične, kao i rodoljubive.
U jednom postenciklopedijskom diskursu, koji se kao moguća pretnja nadvija nad našim dobom, forma više ne postoji. Razlike se više ne podrazumevaju. One se veštački proizvode. U svetu u kome, po Hajdegerovim rečima, tehnicitet preuzima sve prerogative humaniteta, raznolikost je izlišna. A nama je, zaokupljenima trendom opšte zabave, lepo, kao Lotofazima u Odiseji.
Zato nam je previše dragocen ovaj intimni, dobronamerni, romantični i mudrijaški glas Zmaj Jovana Jovanovića, koji nas korektivno vraća na sopstvene početke, pa možemo zajedno sa našim nobelovcem, iz namerno tražene dečije perspektive, zaključiti da smo iz Zmajevih stihova „ne shvatajući još pravo ni potpuno, saznavali i to da u svetu, kao ni u zemlji u kojoj živimo, nije sve dobro ni u redu, i da ima ljudi koji o tom razmišljaju i pevaju, i rade i bore se da bude drukčije i bolje. I da su to pravi ljudi.“[18]
[15] Vordsvort, Vilijam, Poezija i poetska dikcija – Predgovor drugom izdanju „Lirskih balada“, u: O poeziji: izbor engleskih eseja, preveo i priredio Borivoje Nedić, Prosveta, Beograd, 1956.
[16] Zanimljivo je da je sve do skoro u tumačenju Zmajeve lirike zaobilažen izvesni orijentalni uticaj (očigledan u pesmama kao što su Hafisov grob ili Lem-Edim), čime se naš pesnik približavao sferi nemačkog romantizma. Uostalom, on je i preveo Geteovu baladu Bog i Bajadera i Hajneovu pesmu Pesnik Firdusi.
[17] Pavlović, Miodrag, Ibid, str. 153.
[18] Andrić, Ivo, Ibid, str. 192.
