Nijedan čovek nije heroj za svoga sobara

Posted on 06 May 2014 by heroji

 

Siniša I. Kovačević

(francuska istoriografska škola)

Nijedan čovek nije heroj za svoga sobara

 

 SAŽETAK: Francuska istoriografska posleratna škola jedna je od najpoznatijih u svetu, a njenu slavu proneli su Fernan Brodel, Žorž Dibi, Žak Le Gof, Žan Delimo i mnogi drugi autori. Ona je, kako je sam Dibi jednom rekao,  svoj pogled skrenula s dvorova, krupnih figura na njima, hronologije bitaka – u nastojanju da bolje upozna „nekadašnju svakodnevicu, mase, nepoznate ljude, kolektivna ponašanja prošlih vremena”.

 

KLJUČNE REČI: francuska istoriografska škola, Anali, nova istorija, Fernan Brodel.

 

 

Savremena istorija kao predmet, u francuskim školama predaje se – naročito nakon zakonskih propisa – u Francuskoj revoluciji, i jednog Napoleonovog dekreta o njoj 1807. Od istorije se očekivalo da prikaže omaške i greške starog režima (do 1789), kako bi se objasnila neophodnost izbijanja Revolucije, a istovremeno – kako da se ne podstakne kontrarevolucionarni duh. Tako je istorija u školama zauzela mesto među „moralnim i političkim naukama”, a kako je Napoleon ukinuo ove poslednje, onda se ona morala priključiti odeljenjima književnosti. Arhivi su pri tome bili zatvoreni, jer su seljaci tokom Revolucije spalili veliki deo ostavštine s poveljama, a Nacionalna biblioteka  zimi se nije grejala.

S druge strane, enciklopedisti i filozofi, verni republikanskoj tradiciji, ukazivali su na antičku krepost i zdrav realizam, daleko od salonske i dvorske izveštačenosti čiji su prototip nalazili u nežnim porculanskim figurinama proizvedenim u radionicama u Sevru, koje je osnovala madam Pompadur. Istovremeno, od Voltera se javlja tradicija da predmet istorije ne treba da bude ispitivanje kraljevskih dvorova, nego život „običnih ljudi, umetnost, manufaktura, iseljavanje”. I Žil Mišle, tokom 19. veka, suprotstavlja se dominaciji političke istorije. On nastoji da istorijske pojave obuhvati u celini, ne služeći se isključivo pisanim dokumentima nego i materijalnim ostacima, „novcem, medaljama, slikama, poezijom, ekstazom, sanjarenjem”.

Rodonačelnici „nove istorije”

 

Ono što se danas naziva „novom istorijom” (nouvelle histoire), utemeljeno je tek pošto su Lisjen Fevr i Mark Blok 1929, u Strazburu počeli da izdaju časopis „Anali”. Osnovni zadatak bio im je da istorijsku nauku izvedu iz „rutine i getoizacije”, da prevaziđu „antikvarni” pristup istorijskoj građi kao i sterilno i površno opisivanje događaja. Ova škola je, kako je sam Žorž Dibi jednom rekao, svoj pogled skrenula  s dvorova, krupnih figura na njima, hronologije bitaka – u nastojanju da bolje upozna „nekadašnju svakodnevicu, mase, nepoznate ljude, kolektivna ponašanja prošlih vremena”. Novi pristup istoriji vodio je ka saradnji s drugim disciplinama: sociologijom, geografijom, kolektivnom psihologijom, lingvistikom, etnologijom. „Od svih nauka o čoveku ne treba izabrati oslonac samo na jednoj od njih, nego živeti u konkubinatu sa svima njima”, napisaće u duhu osnovnih načela Fernan Brodel.

Tradicionalni sadržaji istorijske nauke, dati u diplomatskim spisima ili parlamentarnim debatama, postepeno su se zamenjivali novim područjima društvenog života. Ukazujući na delo Luja Ševalijea „Radnički sloj i opasni društveni slojevi u Parizu u prvoj polovini 19. veka”, Brodel daje pozitivan primer autorovog postupka, koji pored „istorijskih dokumenata, koristi i dela Balzaka, Igoa, Zole”. Izvanredno dobro obavešteni i radoznalo okrenuti svim oblastima ljudskog znanja, analisti će se bez profesionalnog kompleksa rado pozivati na tuđa otkrića i formulacije, štedro se oslanjajući na zapise Montenja, Rablea, Erazma, Stendala, Voltera.

Naročito su bile podsticane nove teme, u kojima se ogledala otvorenost ove istorijske škole: istorija klime, pejzaža, zemljišta, ali i istorija mentaliteta, mitova, mladosti, ishrane, dokolice, smrti. Depersonalizacijom stara forma psihobiografije ustupa mesto kolektivnim psihobiografijama (npr. život u Provansi) ili psihoistorijama masovnih fenomena (npr. puritansko detinjstvo, lov na veštice). Sami analisti isticali su da činjenica nije samo smrt vladara ili zaključenje kratkotrajnog ugovora nego to mogu biti i „razbojništvo i siromaštvo u planinskim krajevima, sezonske selidbe pastira, religiozna osećajnost u Provansi ili poimanje smrti u Parizu”. Mnogo pre pomenutih istoriografskih stremljenja, Mišle (smatran pretečom Škole „Anala”) će izraziti žaljenje što u „Istoriji Francuske” (iz 1869) nije posvećeno dovoljno prostora namirnicama, kao što će, pripadnik nove generacije analista Emanuel Le Roa Ladiri (u „Le Figaro litteraire”) napisati svojevrsni omaž Asteriksu povodom četrdesete godišnjice gerile „koju ovaj neukrotivi Gal vodi protiv Cezara i njegovih legija”.

U okvirima nove francuske istoriografije vrlo brzo nastaje veliki broj studija – „Intelektualci u srednjem veku” (Žak Le Gof), „Strah na Zapadu I, II” (Žan Delimo), „Povest dvorskih luda” (Moris Lever), „Istorija starosti” (Žorž Minoa), „Klima hiljadite godine” (Emanuel Le Roa Ladiri), „Mesta i istorija olakšavanja – istorija javnih toaleta u Francuskoj” (Rože Anri Geran), „Istorija suza – senzibilitet i sentimentalnost u Francuskoj” (Ana Bensan-Bifo).

U međuvremenu, novo pokolenje škole „Anala” odstupa od prvobitnih postulata, što kao posledicu ima stvaranje mnoštva „regionalnih istorija” i „istorija mentaliteta”. Istorija sve manje biva globalna, totalna nauka, onako kako ju je zamišljao Brodel, već postaje istorija „pojedinih tema” u jednom istorijskom razdoblju. Nekada prostrane dvorane u palati istorije, pregrađuju se u sve manje sobičke uske specijalizacije. Sve se više zna o sve beznačajnijim stvarima. Članci kao što je „Odnosi radnika u holandskoj industriji margarina 1870–1934” (časopis „History Workshop Journal”, 1990) bez problema nalaze izdavača.

 

Brodelov „Mediteranski svet”

 

Brodel se, u početku, bavio pitanjem Sredozemlja na tradicionalan način, sa namerom da istraži pitanje političkog zaokreta Španije od Sredozemlja prema Atlantiku, odnosno sredozemnu politiku Filipa II. Od tada redovno posećuje arhive (Španija, Italija) i počinje da objavljuje recenzije i članke iz istorije sredozemnih zemalja.

Fernan Brodel - Mediteran - omot

            Iako rođen daleko od Mediterana, u Lumevil en Ornou (između Šampanje i Baroa), podneblja u kojima će kasnije boraviti umnogome će odrediti polje Brodelovog interesovanja. Boravak u Alžiru, kada će, kako kaže „prvi put biti očaran Sredozemljem”, ujedno je bio i period njegovog profesionalnog sazrevanja (Alžir mu je bila prilika da upozna Mediteran viđen s druge strane, „kao sa naličja”). Smatrao je da bi rad posvećen Filipu II, Španiji i Mediteranu mogao biti pogodan predmet njegove teze.

Bogata riznica „čudesnog Dubrovačkog arhiva” (1935) doprineće da, umesto ličnosti španskog suverena, njegovu pažnju sve više obuzme pitanje Sredozemlja. Značajnu ulogu u Brodelovom „novom shvatanju” Mediterana odigraće i uticaj Lisjena Fevra („bilo bi mnogo znimljivije od Filipa II upoznati Mediteran berberskih naroda”). Boravak u Sao Paulu (1935–37), tada već zrelom istraživaču dobro će poslužiti za sređivanje i sistematizovanje sakupljene građe. U leto 1939. započinje sa pisanjem knjige, ali vrlo brzo izbija rat. Kao vojnik, na Rajni biva zarobljen (na čuvenoj Mažino liniji) i od 1940. do 1945. godine provodi u logorima Majncu i Libeku.

Brodel će upravo u zarobljeništvu napisati svoje izuzetno delo čiji će tekst po sećanju (bez korišćenja biblioteka i arhiva) ispisivati u školskim sveskama koje će slati Lisjenu Fevru. Na Sorboni 1947. brani svoju disertaciju „Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II”, koja će prvi put biti objavljena 1949. Knjiga će vrlo brzo privući veliku pažnju i biti veoma hvaljena. Ona je ubrzo učinila Fernana Brodela poznatim, a kasnije verovatno i najpriznatijim istoričarem 20. veka.

Osporavanja i priznanja

 

             Vrlo brzo će se Brodelovo kapitalno delo o Mediteranu (objavljeno u Italiji 1953. godine), u kome nije bila dovoljno naglašena teza o Jadranu i Dalmaciji kao italijanskim posedima, naći na udaru dela italijanske kritike u vreme kada su se pozivanjem na istoriju „branile i opravdavale” teritorijalne pretenzije italijanskog imperijalizma (Antonio Teja u svojoj „La sponda adriatica nel giudizio di un storico francese”, iz 1955).

Pored toga, analistima počinje da se zamera da su promovisanjem „nepokretne istorije”, izneverili osnovnu vokaciju istoričara koja je u svojoj suštini „antropocentrična”. Savremeni francuski istoričari, tradicionalne privrženike „dugog trajanja”, sve teže će prihvatati mišljenje omiljeno u krugovima analista – da je od dva junaka Brodelovog čuvenog dela – Sredozemlja i kralja Filipa II, prvi s pravom zaslužio i dobio više ljubavi i pažnje od strane slavnog istraživača.

Deo američke istoriografije (Gertruda Himelfarb i drugi) je istoriju – koja je isključivala značaj velikih ličnosti, krupnih događaja, značajnih ideja – smatrao „najdramatičnijom” potvrdom hegelijanske teze: da onaj ko posmatra istorijsku ličnost i u njoj vidi samo običnog čoveka, on je u tome sličan sobaru koji „skida heroju čizme, pomaže mu da legne u krevet, zna da najviše voli šampanjac i slično – i ne zna više ništa o njemu” („Nijedan čovek nije heroj za svoga sobara”, izreku koja se najčešće pripisivala vojvodi od Kondea iz vremena Luja XIV, nemački filozof Hegel je proširio i prvi put objavio 1807. u svojoj „Fenomenologiji duha”, da bi se kasnije ponovila u njegovoj „Filozofiji istorije” kako bi podsetila čitaoce da ju je sročio on, a ne Gete kome je pripisivana).

Fernan Brodel - foto

I oni koji su osporavali determinizam škole Anala, koji nije dopuštao istraživanje stvaralačke uloge čoveka i događaja, priznali su da je usmerenje nove istorije prema „dugom trajanju” veoma plodno, da je istorija time stekla dinamičku dimenziju i učinila odlučan korak u prevazilaženju „događajnosti”. Ideje nove istorije postepeno osvajaju sve francuske univerzitete, a preko studija i doktorskih disertacija francuskih istoričara, podstiču izdavače i medije da popularizuju njihove rezultate. Ograničena u početku na romanske zemlje, slava francuske „nove istorije”, nezadrživo se širila Evropom, da bi konačno osvojila i anglosaksonski svet nakon što su na engleski prevedena Brodelova najvažnija dela: „Mediteran” i „Kapitalizam”.

I kod nas se šire ideje nove francuske istoriografije, a sve veći broj jugoslovenskih istoričara, posebno istraživača Dubrovnika (J. Tadić, B. Krekić, R. Samardžić), primenjuje ih u svojim delima. Istoričar Jorjo Tadić prvi uvodi u našu istoriografiju, metodologiju koja je formirana oko časopisa „Anali”. Nekolicina naših istoričara će, u okviru svojih usavršavanja u Francuskoj, biti u prilici da prati predavanja predstavnika škole „Anala” – Fernana Brodela (Radovan Samardžić, Desanka Kovačević-Kojić, Trajan Stojanović), Fernana Brodela i Pola Lemerla (Bariša Krekić) i Žorža Dibija (Rade Mihaljčić). Radovan Samardžić,  uz Brodelova predavanja o istoriji Mediterana, nastojaće da sistematizuje rezultate analista, posebno antropološke studije Lisjena Fevra koje je upoređivao s tipologijom balkanskog čoveka Jovana Cvijića.

Na predlog profesora Fernana Brodela, studija „Trgovačke knjige braće Kabužić” Desanke Kovačević-Kojić, trebalo je da bude publikovana u Parizu u izdanjima Ecole pratique des Hautes etudes. Njeno izdavanje će, međutim, sticajem okolnosti biti ostvareno tek 1999. u okviru Odeljenja istorijskih nauka SANU. Čarima čuvene francuske metodološke škole neće odoleti ni nova generacija naših istoričara, posebno vizantolog Radivoj Radić sa svojom knjigom „Strah u poznoj Vizantiji I-II”, pisanoj u najboljoj tradiciji škole „Anala”.

Za razliku od univerzitetskih profesora koji sve više pišu za svoje kolege, a sve manje za „široki krug obrazovanih”, ova istoriografska škola je preko svojih najuglednijih predstavnika umnogome obnovila interdisciplinarnost i stil, kao značajne odlike novog i drugačijeg istorijskog dela. Stvorena je istorija koja savršeno kalemi „istorijske činjenice na fantastičnu vokaciju”, prerastajući danas u neku vrstu čitljivog štiva, toliko življeg i poetičnijeg od romana koji nam govore „kako je i zašto gospodin X srećan ili nesrećan sa gospođom Y”.

Najbolji priručnik metodologije istorijskih nauka jeste delo velikog istoričara o samoj istoriji. Šegrti velikih majstora umetnosti malo će vajde imati od njegovih priča, „ako dugo vreme ne odsede pored njegovog završenog dela”. Tako će knjiga koja je proizišla iz pera dobrog poznavaoca Mediterana, reprezentovati autora koji ne poznaje dobro samo arhive sredozemnih gradova, već i njihove ulice, obale, običaje, ljude. Preciznih misli i jasnog stila, ovakva vrsta literature deluje osvežavajuće na čitaoca, bez obzira na to da li se on s njome druži za kabinetskim stolom ili u bašti nekog kafea negde na obalama Mediterana.

Related posts:

2 Comments For This Post

  1. Uroš Urke Says:

    Odličan tekst, zaista sam uživao. Mislim da je vreme dalo za pravo tom opuštenijem naučnom stilu, koji čak postaje naučniji od negdašnje “suve” nauke. Veza sa književnošću je, verujem, presudno važna. Pa i istorija grčke Antike se više nauči iz Homera, nego iz drugih zapisa. Skretanje pažnje na “domen privatnog” je od krucijalne važnosti za razumevanje neke epohe ili nekog istorijskog događaja, kao što potvrđuje ovde pomenuta knjiga profesora Radića. Inače, čitao sam i na ovom sajtu izuzetan tekst Milice Mirković o ishrani u Vizantiji, kad smo već kod toga, kao i čitavu seriju “Istorija privatnog života”, koju je, ako se ne varam, izdavao Clio. Sve su to odlične reference za bolje razumevanje prošlosti…

  2. Opsenar Says:

    Tekst koji sam malopre pročitao novost je za mene jer sam, dugo se interesujući za poetske i književne fenomene, tu i tamo, kažem, nailazio na pominjanje prezimena Brodel. Ono što nisam znao, razjasnio je gospodin Kovačević u ovom tekstu; autor studije “Mediteran” je zaista utemeljio jednu posebnu istoriografsku školu koja je bila i ostala (sudeći po srpskim nastavljačima dela Brodelovog, Radić i drugi) veoma uticajna u evropskim okvirima.
    Svima kojima je Mediteran negde, pri srcu rekao bih, vredelo bi da pročitaju Brodelovu studiju, a tumačenje epohalne knjige i “brodelizma” da ostavimo iskusnim tumačima poput Siniše Kovačevića.
    Sajt donosi tekstove o magistralnim tokovima evropske misli: Vizantiji, Mediteranu, Dunavu…

Ostavi komentar