Pero Zubac

 

Brat moj Radnoti

Jedna od knjiga koju često nosim na putovanja, kao nekakvo već relikvijarno štivo, kao odbranu od zla i nepogode, jeste zbirka pesama jednog od najvećih modernih mađarskihh pesnika Mikloša Radnotija (1909–1944) BORSKA BELEŽNICA (prevod Danila Kiša i predgovor Aleksandra Tišme), koju su štampali 1979. godine Narodna biblioteka i Književna omladina iz Bora.

Sama imena prevodioca i pisca predgovora dovoljna su zaloga za izuzetnu vrednost ove knjige.

A tek pesme! A tek priča o pesmama!

Pesme sakupljene u ovoj malenoj zbirci pronađene su u masovnoj grobnici u selu Abda, na severozapadu Mađarske, prilikom poratne ekshumacije „u stražnjem džepu pantalona na jednom od dvadeset dva tela ljudi ubijenih puščanim i revolverskim mecima, pretežno u potiljak. Telo pod brojem 12, u čijem je sražnjem džepu pantalona nađena sveščica sa ćirilički odštampanim naslovom Avala 5, identifikovano je kao leš dr Mikloša Radnotija (Miklós Radnóti), a pesme upisane u tu svesku kao poslednja ostvarenja ovog mađarskog pesnika”.

Radnoti je svesku kupio u Srbiji od jednog seljaka, dok je boravio kao prinudni radnik u borskom rudniku za vreme okupacije, a dospeo je tu 1. juna 1944. godine kao pripadnik radne službe „u koju je Hortijeva, pa zatim Salašijeva Mađarska mobilisala Jevreje da bi, iscrpljujućim radom u ratnim područjima, samlela njihovu živu snagu i eventualni otpor.”  Vreme ratno, nevreme za poeziju.

I niko nije mogao slutiti da je i u takvim neljudskim uslovima nastajala jedna od čudesnih knjiga-svedoka, koja će svedočiti o jednom užasnom dobu, za sva vremena, zauvek.

„U takvo sam doba živeo na zemlji

kad čovek beše tako nisko pao

da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao.”

Tragajući za podacima iz života Mikloša Radnotija, u razgovorima sa zaljubljenicima u njegovu reč ovde, u Vojvodini, i nekim dalekim putovanjima po Mađarskoj, saznao sam mnoge pojedinosti, neobične, kako to u životima velikih pesnika biva, među kojima i podatak da je rođenje pesnikovo uzrokovalo smrt matere i brata blizanca, pa sam, davne jedne godine, listajući Radnotijeve pesme pod tankim čempresom za jednog vrelog leta u Dalmaciji zapisao i stihove:

„Stari fotosi. Klupa senovita.

Na rame mu naslonjena žena, kô ti.

Nejasni znaci. Poruka skrovita:

smeši mi se brat moj Radnoti…”

Jednog leta sam, potom, satima, oslonjen na šipkastu metalnu ogradu, posmatrao kako se dečaci igraju u dvorištu gimnazije koju je pohađao, zanesen, čekajući da ugledam njegovo setno lice. I video sam ga, namah, tako sam hteo da mi se učini.

Sretao sam ga u hladnom, opojnom miru Estergomske bazilike, pio s njim hladno pivo u bašti Verešmartija u Pešti. Mnoga je leta ovaj brat moj proveo sa mnom u Mostaru, Makarskoj, Dubrovniku, hodao uz mene po Zlataru i Zlatiboru, kada nemam s kim ja i sada umem da razgovaram sa Radnotijem.

U nekim vremenima osama, koja me prate, Radnoti je tu da me potpori šutnjom.

Vredi pisati. Pesme će nas nadživeti, hartija je trajnija od mnogih tvrdih materijala. Reč je najtrajnija. Neuništiva.

Još 1933. godine, u svojoj četvrtoj knjizi pesama „Újhold” (Mlad mesec), objavljenoj 1935. godine, pesnik je zapisao i stihove, predskazujuće:

„Živim i sada kao bik, ali kao

bik koji ustukne na sred zrikavačke livade

i visoko onjuši vazduh. Oseća da se u šumama

planinskim zaustavila košuta; čulji uši i odskače

s vetrom, koji šišteći donosi miris vučjih krda,

njuši visoko i ne beži, kao što beže srne…

…Tako se borim i ja i tako ću pasti,

pa će za pouku dobima kasnim kosti mi čuvati predeo.”

Put prema smrti vodio je Mikloša Radnotija iz brda ponad Žagubice preko Bora, Požarevca, Smedereva, Beograda, Zemuna, Pančeva, Opova, Titela, Novog Sada, Srbobrana, Crvenke, Sivca, Sombora pa preko Dunava u dubinu njegove zemlje Mađarske, ispod pesama ostali su datumi, imena gradova i sela kroz koja je pešačeći, gladan, izubijan i izmoren, zapisivao svoje poslednje stihove. Pesnik koji je letovao u Crnoj Gori i ostavio niz izuzetnih pesama ljubavi prema Crnogorcima, običnim ljudima sa kojima je drugovao. Eto sudbine, poslednje, divne pesme napisao je koračajući u smrt putevima zemlje koju je voleo.Veliki pisac i humanist Aleksandar Tišma, moj sugrađanin koji mi osvetli i tmuran dan kada ga u šetnji ugledam i prozborim reč s njim, između ostalog zapisao je o Radnotiju:

„Dok mu je kopnilo telo i krunilo se njegovo ljudsko dostojanstvo, brinuo je jedino o onome do čega mu je bilo stalo i što je, uostalom, i u pesmama sve određenije poistovećivao sa životom – o svome delu.”

Mnogo sam od Radnotija, brata mog, naučio.

Među ključnim prijateljima koji su me vratili literaturi, potpuno i definitivno, nalazi se i Mikloš Radnoti.

Preporučujem ga pažnji čitalaca, kao znak moje male hvale.

 

Pero Zubac

Na Čatov rođendan

Ovaj zapis pojaviće se u novinama na dan rođenja Geze Čata (Csáth Géza, 1887–1919), 13. februara. U mojoj arhivi koju zovem subotičke teme, nekoliko knjiga i časopisa odavno čeka da ih se dotaknem. To što tekst pišem desetog a pojaviće se trinaestog februara slučajno je, sa datumom rođenja Geze Čata suočio sam se dok sam posmatrao jednu njegovu fotografiju iz knjige „U nepoznatoj kući” („Osvit”, Subotica, 1989) sa koje me gleda lepo, produhovljeno lice čoveka za koga bi se, kad se o njemu ne bi ponešto i znalo, moglo reći da predstavlja jednog u sebe sigurnog i spokojnog čoveka.

Godinama tragam za fotografijama moga miljenika pesnika Georga Trakla (1887–1914) i pre nekoliko dana našao sam u crnogorskoj reviji „Ovdje”, uz obimni esej Boška Tomaševića, nekoliko Traklovih fotografija, međ kojima je i jedna na kojoj je pesnik u uniformi sanitetskog oficira austrougarske armade, zagledan negde u daljinu, u spokoj ili nespokoj, u ništavilo ili zvezdu koju je video u tmini vremena.

Čat i Trakl su vršnjaci, Trakl se ubio većom količinom morfina, pretpostavlja se, pet godina ranije od Čata, koji se, bežeći iz psihijatrijskog odeljenja subotičke bolnice, naišavši na vojnike na granici, otrovao naglim uzimanjem veće doze pantopona. Oba su bili morfinisti i u toj opojnoj drogi nalazili su razrešenje za sav svoj neuspeh utemeljenja u tokove života vremena kome odistinski nisu pripadali.

Geza Čat, za mlađe čitaoce namenjujem ove redove, rodio se u Subotici kao prvenac u porodici uglednog advokata dr Jožefa Brenera (Brenner József) i Etelke Deči (Decsy Etelka). U rodnom je proveo spokojno i sretno detinjstvo i maturirao godine 1904. U roku, već 1909.godine završio je studije na Medicinskom fakultetu u Budimpešti i odmah se, kao neurolog, zaposlio na jednoj peštanskoj klinici.

Znalci dela i života Čatovog, pronašli su podatke da je morfijum počeo da uzima 1910. godine. Za trajanja Prvog svetskog rata kao lekar radio je u nekoliko manjih mesta, 1913. godine na Paliću, a od kraja 1917. godine u Riđici. U julu 1919. godine leči se od narkomanije u bolnici u Baji, odakle beži i u trenucima nervnog rastrojstva ubija svoju suprugu, pa ga hospitalizuju u bolnici rodnog grada, odakle u begu pokušava svoje poslednje putovanje.

Mnogo je za života napisao Čat Geza. Ogledao se sa uspehom u kritici i esejistici, bio je izuzetan novelista. Napisao je nekoliko studija, nekoliko pozorišnih komada i velik broj članaka.

I Georg Trakl je bio medicinar. Obojica su, dakle, znali šta je moć droge i svesno su ušli u rizik isprobavanja njene snage i svoje snage. Čat je rano ostao bez majke, u svojoj osmoj godini, i pretpostavka je da je njegov docniji morfinizam uzrokovala stalna prisutnost osamljenosti. U svojim autobiografskim zapisima kaže: „Bio sam okretan mali dečak koji dobro uči, ali kada bih mnogo trčao osećao bih probadanje ispod rebara, pa bih tada pipajući slabine usporavao trčanje. Jako sam voleo da trčim. To je bio moj normalni način saobraćanja. Bio sam osetljiv na ugljen dioksid. Dobro se sećam da sam se pola sata pre završetka nastave u osnovnoj školi često veoma slabo osećao, naprosto sam besneo od nestrpljivosti.”

Čat se plašio od tuberkuloze, o čemu svedoči i rečenica iz prethodnog pasusa, a kao sestrić Kostolanjijev (Dezső Kosztolányi) bio je upućen i u Kostolanjijev strah od raka. Iz njihove prepiske da se sagledati strašno predosećanje katalizmi koje su pretile ljudima u prvim decenijama dvadesetog veka. Čat je izvrsno svirao klavir i bio jedan od najlucidnijih muzičkih kritičara, ali ni muzika, moćna sestra poezije, nije ga spasila od beznađa. Bio je osetljiv, vrlo osetljiv. Zoltan Der piše: „Zaštićena i temperirana sredina u kojoj je proveo svoje detinjstvo samo je potencirala tu njegovu osetljivost.

Imendanske proslave koje je priređivala baka, palićki izleti, letovanja, zajednička druženja mnogo rođačke dece, igre, nastupanja su u njemu nagomilali mnoštvo doživljaja za ceo jedan život.”

Evo i jedne tipične subotičke rečenice Čatove: „Jako sam voleo da vozim bicikl, ali me je ljutilo što ne podnosim postojaniji, brzi tempo.”

Sem pomenute Čatove knjige priča rado sam čitao njegov „Dnevnik jednog morfiniste”. Za kraj ovog mekog zapisa podsećanja na Čata, odabrao sam delič iz priče Subotnje veče koje mene tako toplo podseća na neka moja mirna podneva i predvečerja, retka, u Subotici:

„Tatini se u čistoj sobi počinju polako spremati. Zatvaraju klavir, gase lampu i polako, zagrljeni, dolaze u naše sobe. Dobro čujem kada tata posle nalije sebi vode, vrati bokal na mesto, i pije. Nakon toga se Peščani čovek na zidu izdužuje, postaje veći – sad već svi moraju da spavaju. Tata kaže: ‘Sutra ujutru ću sam kupiti na pijaci karfiol.’ Mama mu nešto odgovara, ali to ne može više da se čuje. Zatim tata sa svećom prolazi kroz sve sobe. Proverava da li su vrata zaključana, a onda i on leže u krevet. Sada su već svi legli.

Peščani čovek, ogromni Peščani čovek, šćućuren na ivici kreveta – ozbiljno motri…” (u prevodu Lazara Markovića i Tomislava Vojnića).

Ovo što zapisah neka bude umesto cveta pod lepu bistu Čatovu u malenom subotičkom parku.

Danilo Vuksanović

Komentar i razgovor dva adepta o izložbi Miloša Vujanovića

Današnja umetnička produkcija često se izgubi u manirističkim ponavljanjima, vladajućim trendovima i zaplitanju u angažovanost po svaku cenu. Postojeće granice i ideološko-kulturološke stege bivaju odmaknute svesnim delovanjem male grupe ljudi u postmodernističkom svetu. Miloš Vujanović je učinio kvalitetan iskorak napred, smeo i raznolik, izložbom u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, koju je nazvao Magnetno polje crteža. Pokazao nam je kako razmišlja o simbolima, vremenu, energiji, kosmosu, magnetizmu, opiljcima, crtežu, univerzalnoj likovnosti i nauci kao njegovoj neizbežnoj saveznici (u ovom, njegovom slučaju).

Metodologija umetničkog postupka na izložbi Magnetno polje crteža koristi različite alate i otkriva neistražene hodnike stvaralačkog mehanizma umetnika, koga su u staroj Grčkoj bez razlike zvali demiurgós (tvorac). Na prvoj strani kataloga za ovu izložbu u nekoliko redaka sublimirano je čitavo tvorenje – stvaranje Miloša Vujanovića. To je haiku zapis Koste Bogdanovića koji glasi:

Prinese magnet

Izazva munju

Miloš

U ova tri stiha osećamo magični trenutak stvaranja i ponešto od moći Teslinog genija.

Kada posetioci izložbe uspeju i (ako) razgrnu postavljene nejasnoće u kojima se sugeriše novo razmišljanje o umetničkom pristupu, i kada im (nam) se izgube nastale asocijacije, opčinjeni, osete (osetimo) zračenje i prostor. Takav osećaj svakako prija, jer smo već dugo sudeonici virtuelnog točka koji nas vodi prividnoj fizičkoj moći, smešten u fioke digitalizovane stvarnosti koja nam obogaćuje misli i kretanja po beskrajnoj internet mreži.

Inicijativa Miloša Vujanovića usmerena je na jedinstvo duha i materije, karakterizaciju simbola i slobodu izvođenja. Čini se da je upravo to potrebno savremenom čoveku, odviše rastrzanom među stresovima kreditnih rokova, u potrošačkoj matrici.

Uplivi surogata dominiraju u modernoj kulturi, umetnost je deo globalnog konzorcijuma koji okajava grehe tako što joj pomaže. Sasvim prirodno, umetnost živi u skladu s vremenom, a kada joj ponestane pokretačke energije, oslanja se na druge izvore, na mnoštva svekolike zemaljske pojavnosti.

Izložba Magnetno polje crteža sastoji se iz nekoliko međusobno povezanih celina. Stožer izložbe su crteži nastali pomoću magnetnih opiljaka na papiru. Ovi crteži koji u konačnoj realizaciji izgledaju jednostavno (kada nemamo predstavu kako su zapravo nastajali), upravo su odraz prirode, faksimili skrivenih fizičkih strujanja. U ograničenoj traci s desne ivice crteža nalaze se prikazi magnetnog dešavanja ispod, u loptastim formama, studije dinamičkog procesa. S druge strane, vidimo deo umetnikove laboratorije, njegova oruđa koja mu služe i kojima on služi.

Takođe, u video radu Miloš Vujanović je približio široj javnosti atmosferu i način na koji stvara. U sledećoj, krajnjoj izlagačkoj prostoriji, to su ekranizovane ćelije strujanja kružnice ili monitorske magme, dok su kopije starih nacrta i istraživanja u geometriji projektovane na zidu. Ti pretpostavljeni obrazci nauke ukazuju na početke beskrajnih puteva u okviru kojih se autor kretao.

Odsustvo kolora i njegovih senzacija u postavci crnila, kruženje materije i umetnikovo priznanje da je saučesnik prirodne energije koju pronalazi oko sebe i u sebi, unose posmatraču enigmatični prizvuk u vizuelno polje, sluteći nagoveštaj kretanja, neprestanog i životnog.

Isto tako, ova nekonvencionalna izložba upućuje nas i na alhemiju. Mišljenja o ovom duhovnom procesu posredstvom rada prerastaju u operativnu alhemiju realizacijom ideje. Pre svega, na alhemiju najviše navodi crni prah opiljaka koji vidimo u Vujanovićevom radnom stolu. Jer, termin alhemija kojim se označava veoma složen corpusteorija i praksi nadahnutih impulsom vitalnosti sa hemijom ima zajednički samo etimološki koren, al-kimyia, arapska reč (prethodi joj određena zamenica al), poreklom iz sirijskog i starogrčke reči chumeia  ili chemeia, koja izgleda da dolazi od glagola chéo: rastopiti, ili chem: crno po Plutarhu, boja i ime egipatske zemlje za koju se verovalo da je postojbina Velike Umetnosti (A. Švarc, Umetnost i alhemija, predgovor za venecijanski bijenale, 1986).

Dakle, nasuprot onome što je u tekstu za katalog između ostalog napisao Živko Grozdanić:

Ovde se iz ontoloških razloga sugeriše da je sam odraz opiljaka na platnu, izazvan magnetima, samo bleda kopija autentične lepote, koja kao takva nema razloga da funkcioniše kao „velika” umetnost.

Grozdanićevim tvrdnjama da odupiranje i skepsa predstavljaju osnovne ključeve za razumevanje ove izložbe, možemo dodati da je u nizu sličnih pojmova koji objašnjavaju alhemiju kao kreativnu jeres, nepomirljivu s kulturom i društvom zasnovanom na vlasti, prisutna i sumnja u odnosu na realni svet. Otklon spram „realnog” sveta pomoću sredstava umetnosti zapravo jeste negiranje, nemirenje s postojećim stanjem.

Umetnički kvalitet određenog dela često zavisi od mere u kojoj je njegov tvorac podstaknut snagom nesvesnih impulsa. Prirodu odnosa između umetnika i alhemije razjasnio je Marsel Dišan. Na pitanje da li takav odnos postoji, umetnik je odgovorio: „Ako sam se bavio alhemijom, onda je to bilo na danas jedino prihvatljiv način – ne primetivši”.

Kao i prvi susret s Vujanovićevom izložbom, sve ove teorije zbunjuju i podsećaju nas da su mnogi teoretičari i istoričari umetnosti ustuknuli pred ovom svojevrsnom tezom. Nije lako govoriti o takvom uglu posmatranja samostalno. Zato, u nastavku čitajte i saznajte više-manje iz intervju-dijaloga naslovljenog:

Poluimaginarni razgovor između dva adepta (umetnika) amatera o izložbi Magnetno polje crteža

Adept I, prilazeći drugom adeptu, primeti:

Ispred njega se nalazila metalna crna konstrukcija sa otvorenom ladicom. Na sve četiri strane stola nazirao se crni prah. On je, dugokos, grebačem povlačio u nebrojenim smerovima mnogostruke vijugave linije. Tražio je potrebnu distancu poteza naspram papira kojim je sto bio pokriven. Beli papir praznine potom mu je pružio nekoliko crnih nagoveštaja. Ritual je bio ozbiljan. Igrajući oko stola, pokreti su mu se kružno uspinjali ka papiru. U rukama, grebač postaje alatka mere. Fizički privid i odstojanje u naizgled svesnom činu su ga obuzimali. Refleksija. Ispust i traganje. U ograničenom prostoru kugla se njihala u pravcu obličja kupe. Pod njom, opiljci magme, aktivna zemlja. Mali sateliti tvrdog jezgra. Vibriranje. Na granici zvuka i slike.

Potom ga upita:

Koliko se istorija vizuelnog izražavanja zasniva na simbolima i analogijama među civilizacijama i kulturama, i da li sve te paralele pomažu savremenom umetniku-adeptu da ostvari bilo šta vredno pažnje? Koliko Vam je bitna pažnja i mislite li da je o Vašem radu moguće konstruktivno i kritički pisati?

Adept II:

Vizuelno izražavanje počiva na simbolima. Berđajev je tvrdio kako je neophodno da umetnost bude simbolična, simbolima se stalno treba služiti i pomoću njih govoriti. Njihovo konstantno ponavljanje kroz istoriju ljudskog trajanja čini kulturu i umetnost sadržajnijom. U stvari, oni su  suštinski sadržaj. Svaki put kada nam se ukaže neki od simbola, to znači da se nesvesno vraćamo arhetipu, prapočetku. Povratak arhetipu u istu ruku je i moderno. Zato mislim da je ovaj način jedno moguće rešenje. Pažnja je potrebna skoro svakom stvaraocu, meni takođe. A konstruktivna kritika? Ne razmišljam o tome.

Adept I:

Dobro, nije ni bitno. Svakako da umetnost i kultura bez simbola ne bi postojali, nema sumnje, ali zar ne mislite da se umetnost pomalo zamorila i istrošila svoje osnovne potencijale? Kao da ne iznalazi adekvatna rešenja i oslanja se suviše na virtuelne domene, stvarajući tako, istina, sasvim novo polje izražavanja, vizuelnog i tekstualnog, pararealnog sveta koji postaje dominantan. Gde je kamen mudrosti nestao? Kamo filozofi što su u potrazi za zlatom i večnim životom? Je li to umetnost ostala zarobljena u mikrosvetu priručnika za rukovanje poput običnog produkta civilizacije?

Adept II:

Povod za nastanak izložbe ja prepoznajem u neminovnom razmatranju o savremenoj umetnosti i njenoj neophodnosti udruživanja s drugim oblastima ljudskog delovanja. Pre svega, imam na umu nauku i njeno transformisanje kroz vreme. Tehnologiju vidim kao koristan paket alata. Umetnost vidim kao delovanje koje se mora brusiti. Zato mojim učenicima stalno govorim ono što su meni govorili: „Samo vi radite, radite i nešto će već ispasti!” Možda zato u alhemiji naslućujem mogućnosti bavljenja u podjednakoj meri duhovnim i materijalnim pojmovima. Za takve stvari, priručnici jednostavno ne postoje. Privlači me maglovitost alhemije jer želim da razjasnim nejasnoće pomoću sopstvenog rada. Ostaje pitanje je li ta umetnost XXL, XL, L ili S? Gera tvrdi da ovo nije „velika” umetnost. Kada se to izdvoji iz konteksta, ne zvuči baš ohrabrujuće, zar ne?

Adept I:

Koliko vidim, Vi se zalažete Vašom izložbom za specifičnu hibridnu varijantu umetnosti. Kombinujete likovno s nekom vrstom fizike, video sa arhetipskim patiniranim kuglama koje su poput starih zaboravljenih delova klatna, alhemiju umrežavate magijom, ritualnim, i mnogo toga još. Da li mislite da su svi ti elementi jedan drugog potencirali ili ugrozili?

Adept II:

Pokušavam da od umetnosti načinim ozbiljnu disciplinu koja može ravnopravno da parira religiji i nauci. Ako pogledate najnovija strujanja u visokokomercijalnoj umetnosti, primetićete da je na njima idealan spoj nekoliko bazičnih elemenata koji odlično funkcionišu. Na njima vidite delove dizajna, likovnosti i efektiranja u proverenim kolorističkim odnosima. Svako dobro delo danas jeste u najboljem smislu te reči kompilacija. Isto kao maestralno sklopljena muzička kompilacija. Za to ne postoji receptura, potrebno je mnogo istraživanja i uvek potrebne mere prilikom rukovanja ponuđenim. Treba biti dovitljiv, u tome je zadatak današnjeg umetnika, da bude ispred svog vremena, ako je u stanju, ako ne, neka nastavi davno započeto. To je takođe sasvim legalan postupak. Nisu svi avangardni, možda i ja ponavljam nečiju ideju realizovanu ili načetu negde daleko u neka davna vremena, to nikad ne možemo sa sigurnošću znati. Sve je analogija! Da li bi nama umetnost bila jasnija da znamo da su pećinski crteži delo jednog ili više autora? Na kraju, jesu li ti crteži nastajali u nekadašnjim podzemnim galerijama?

Adept I:

Dobro, da se vratimo simbolima… Koji od simbola je za Vas osnovni simbol? Primećujem loptu tj. krug kao neku vrstu lajtmotiv simbola. Ona izgleda kao minijaturna planeta Zemlja, u ogledalu velikih stalnih procesa na Zemlji što se iz dana u dan odvijaju.

Adept II:

Recimo da je tako. Središnji deo izložbe je nekako najstrukturalniji, pošto se zasniva na geometrijskim osnovama. Krug je za mene osnova sveta, lopta koja najbolje prenosi magnetne sile. U toku rada, magnete sam postavljao u prirodno-simboličke odnose petougla, trougla, četvorougla i drugih oblika. Normalno, jer je geometrija bila i ostala vrhunac znanja, početak svake studije. U drugom delu izložbe, gde sam stvari postavio slobodnije i samim tim publici bio nejasniji, ali zato naučnicima bliži, želeo sam da ukažem na nekoliko pitanja. Teorije o karakteru kosmosa se menjaju, a ako će se nešto promeniti u budućnosti, zašto to i ne priznati? Magnetno polje Zemlje se okrenulo i kao takvo biva uzburkano! Unutar Zemljine duplje su gasovi koji se kreću i sadrže dinamiku ovoga sveta, skrivenu u magmama, u unutarnjem obličju plazme… A u školi i dalje uče decu da unutar planete postoji tvrdo jezgro, ne bi li na taj način podržali tvrdnje da je stabilna i bez unutrašnje energije koju zasigurno poseduje! Hoće li nam biti bolje ako ne priznamo da se sve oko nas menja, da ništa nije konačno?

Adept I:

Zanimljivo i razgranato razmišljanje. Čovek se oseća sigurnijim kada misli da ima kontrolu, makar i na malom prostoru. Verovatno nije ni svestan koliko je uticaj ispod Zemljine kore na njega snažan! No, kolega, recite nešto o vašim ranijim angažmanima. Tačnije, kako gledate na prošlost?

Adept II:

Odrastao sam i sazreo kao umetnik i čovek u nekoliko različitih sistema. Nakon godina ispunjenih akcijama i protestvovanja šta to nećemo, posle 2000. godine stekli su se povoljni uslovi za bavljenje ovakvom umetnošću. Sada znam šta hoću, vreme nezadovoljstva je ostalo iza, skriveno u halucinogenoj negativnoj etapi koja je takođe deo procesa, jedne vrste razvoja u vremenu. Ja kroz crtež razmišljam, pomoću papira i olovke živim čin kreacije! To se, verujem, nikad neće promeniti. To su moja prošlost i budućnost. Istraživanje pre svega.

Adept I:

Na kraju, recite mi da li ste zagovornik neke podele umetnosti? Šta mislite o tzv. novim medijima?

Adept II:

Pobornik sam stare podele umetnosti na visoku, popularnu i narodnu umetnost. U pogledu tog pitanja sam tradicionalista. Osnovne likovne discipline pružaju velike mogućnosti za novu umetnost, šta god to značilo! Hoću da kažem da baratanje standardnim disciplinama može da ostvari mnogo rezultata. Prisustvo novih medija (koji već odavno nisu novi) smatram korisnim u svakom pogledu. Ne smatram ih neophodnim za moje stvaranje. Ja sam naklonjen eksperimentu. Veliki umovi nauke koji su bili bliži umetničkom načinu razmišljanja, a da toga nisu bili svesni, na neobjašnjiv način su čudom dolazili do svima nama poznatih i korisnih rezultata.

Adept I:

Kojom rečenicom biste zaključili ovaj razgovor?

Adept II:

Čudo je suštinski razlog zbog koga umetnici imaju pravo da se bave naukom i ostvare domete u likovnim umetnostima!