Mišel Šreder: PRIVLAČNOST INDUSTRIJSKOG NASLEĐA

 

„Rote fabrik” je legendarni alternativni kulturni centar koji se nalazi na obali ciriškog jezera. Zapravo je to nekad bila fabrika svile, koja je sedamdesetih godina prošlog veka trebalo da bude srušena. Na sreću, pretvorena je u ono što je do danas kulturni centar koji se  sastoji od tri celine – muzičke, one koja se bavi vizuelnim umetnostima i, naravno, one koja se bavi teatrom. Postoji od 1980. godine, a epitet legendarni umnogome opravdavaju imena onih koji su prodefilovali njegovima odajama – predavanja su tamo držali Noam Čomski, Ernesto Kardenal, Ginter Gras… Režirali su Hajner Gebels i Kristof Martaler… nastupali su Sonic Youth, Yello, Nirvana…. Između ostalih.

Koliko je prostor važan u teatru, izlišno je pričati, naposletku, prostor daje kontekst dešavanju, vrstu okvira,  jedan je od učesnika, a ako pričamo o kontekstima sasvim je prirodno da je pozorište u poslednjoj četvrtini prošlog veka, kada su ljudi postali svesni mogućnosti industrijskog nasleđa i slobode koja se nalazi u skeletnim konstrukcijama,  svoje mesto našlo u napuštenim industrijskim prostorima. Otišlo je tamo da se inspiriše i da na miru stvara.

„Rote fabrik” je veliko, moćno zdanje od crvenih cigala, s nezaobilaznim raskošnim grafitima posvuda…Ima nečeg dendističkog u tim odajama i tom dvorištu. Ipak je to bila fabrika svile, a opet, ti su prostori postali otvoreni za svaku vrstu dobrog eksperimenta…. Zapravo je tako sa alternativnim, supkulturnim prostorima – mešavina osetljivosti, vitalnosti, oštrine i dobrog ukusa.

Pozorišne programe „Crvene fabrike”, „Fabriktheater”, od 2010. godine  kreira  mlad i posvećen tim. Koreograf Mihael Rueg, dramaturškinja Silvi fon Kenel i moj sagovornik – reditelj Mišel Šreder.

Razgovor koji je pred vama daje ključ, objašnjava čitavu filozofiju tog crvenog fabričkog teatra.

 

Teaterfabrik je pozorište koje je smešteno na obalu ciriškog jezera u prostor nekadašnje fabrike. Dakle, u industrijskom prostoru vi nudite pozorište koje nije konvencionalno. Ipak, počeću s jednim konvencionalnim pitanjem.

Na koji način funkcioniše „Rote fabrik”, kako birate saradnike, komade koje ćete igrati?

 

Mi zapravo nemamo sopstvenu produkciju, radimo samo koprodukcije, uglavnom sa švajcarskim trupama. Oni donose većinu novca, mada „Rote fabrik” ima subvencije koje dobija od vlade. Postojimo već trideset godina i naše finansiranje podržavaju i grad i država, ali to nije veliki novac. Zato i radimo koprodukcije, obezbeđujemo prostor i tehničku podršku.

Saradnike biramo tako što nam razne kompanije šalju svoje biografije i snimke radova, a mi biramo ono što nam se čini da odgovara našem senzibilitetu ili što nam se čini uzbudljivim, uznemirujućim. Često se ovde igraju komadi koji su postavljeni negde drugde, prosto otvaramo prostor za različite, gotove produkcije.

Deo smo velikog letnjeg festivala „Theater spektakl”, zatim festivala „Okupacija” u kojem učestvuju stvaraoci koji su hendikepirani. Takođe, počinjemo da pravimo sopstvene male festivale, kažem počinjemo, jer smo odnedavno direktori Teatra Rotefabrik –moj kolega Mihael Rueg i ja.

 

 

Pozorište čini niz situacija koje su uslovljene prostorom. Prostor je jedan od učesnika predstave. Mi se nalazimo u fabrici,  adaptiranoj da primi umetnike, ali ipak fabrici. Ona nosi sopstvenu istoriju. Ovaj prostor daje drugačije iskustvo.

 

Sigurno je da je drugačije igrati u prostoru koji izvorno nije pozorišni. Mi imamo jednu malu salu koja je uređena na principu crne kutije i koja prima samo stotinjak ljudi. Gledalište se, da tako kažem, nastavlja na scenu.

Ja sam ranije puno radio u „Schauspilhausu” – to je veliki prostor, prostor klasičnih situacija, on ima svoje kvalitete. Veliki prostor vam otvori um. Raditi u malom prostoru je teže, ovde nemate ništa osim male sobe. Konfrontacija s publikom je žešća, konfontacija između glumaca i publike. Toga morate biti svesni. Hoću da kažem, ne možete biti previše poetični, na način koji to veliki prostor dozvoljava. Ne možete, ni na koji način vrdati, jer publika vidi i oseti apsolutno sve. Zbog toga je žestoko, ali je i veoma dobro. Jasno osetite energiju koja odlazi u gledalište i vraća se na scenu. Prostor vas proziva da budete pošteni u onom što radite, da radite to do kraja. Možete biti sumanuti od početka do kraja predstave i biti samo to. Ali u potpunosti. Sve se vidi. Sve se čini u punoj snazi. Vaše prisustvo mora biti stvarno.

 

Uloga reditelja je prilično promenjena u odnosu na nedavnu prošlost. Režija je, u poslednje vreme, sve češće kolektivni čin.

 

To je veoma važna promena. Gledao sam  kako radi starija generacija i nisam mogao da razumem zašto rade iz pozicije u kojoj je reditelj Bog, tačnije onaj koji ima celu situaciju na dlanu. Zašto? To je glupo, na kraju krajeva. Znamo da to nije istina. To je lažna situacija koja vas ne vodi na pravi put. Ne pušta da do kraja izrazite šta ste hteli.

 

Zašto je važan kolektivan rad?

 

Zato što, a to je lični stav, na svetu ne postoji samo jedan način za bilo šta. Pitanje je kako doživljavamo sebe. Šta hoćemo da budemo, koliko smo ono što želimo da budemo. Tako je u svakom segmentu – politici, ekonomiji – postavlja se pitanje za šta se predstavljamo, koju igru igramo i kako zapravo stoje stvari.

U tom kompletnom haosu između htenja, želja i onoga gde stojite trenutno, između stvarnosti kakva jeste i kakva može da bude, stvara se kosmos na sceni. Ja jednostavno ne verujem da samo jedna osoba ima sva rešenja. Na kraju krajeva ja sam taj koji selektuje, ali nisam isključiv ni na koji način.

Publika učestvuje u režiji, što je važno za mene. Ne zaboravimo ni publiku koja takođe učestvuje u kreiranju predstave. U odnosu s njom, s njenim očekivanjima, dešavaju se određeni obrti koji menjaju predstavu, koji menjaju stvarnost.

 

Šta je stvarnost?

 

Stvarno je ono što se dešava na sceni. Ta je stvarnost jednako istinita kao i ona van scene. Tu nema razlike. Postoji haos koji živimo i koji pokušavamo da osmislimo. To traje dok god smo živi, dok god smo tu. Zato je važno biti pošten prema sebi, prema ljudima s kojima radiš. U suprotnom je vaš rad besmislen. Ako ste pošteni i otvoreni, a to je moguće biti, onda možete da proverite sopstvene ideje. Tek tada stvarate atmosferu u kojoj i vi i ljudi s kojima radite „idete do kraja puta”. Može taj put biti i ludilo. Možda će vas upravo ono izvući iz haosa u kojem ste, ako se posvećeno bavite njime.

Ja nikad ne kažem scenografu kako da radi svoj posao. To je njegova fantazija, on tu dolazi do svoje poente. Dok radim predstavu, s kolegama pričam o svemu, komunikacija je veoma otvorena. I to je rizik, veoma je naporno tako raditi. Ali na kraju nađete način kako da sve uklopite. Takav je moj odnos prema životu i prema teatru. Uklopiti sve elemente kroz jednu moćnu silu. Kolektivan rad je proces uklapanja različitih kreativnosti.

 

U onome što je „duh vremena”, elekticizam je veoma prisutan. Na koji način koristiš „prelazak granice” u svom radu?

 

Prirodno je da granice budu propustljive, većinu vremena. To nije deo koncepta – kada radim,ne kažem: „E, sada ćemo staviti malo videa u predstavu.”

Dok radimo, pitamo se kako da kažemo, pokažemo neke stvari, pa je prirodno da kombinujemo vizuelnu umetnost s pozorišnim izrazom. Ono što pravimo je istovremeno i teatar i savremena umetnost. Često „pričamo priču” kroz performans ili ples. To daje naročitu dinamiku pozorištu. To je senzibilitet, talas koji se dešava, koji daje ton večeri , a ne koncept. Možda nam je najvažnija avantura publike – kako počinjemo, kakav utisak ostavlja scena na publiku, kakav je doživljaj publika ponela sa sobom.

Ako ste ušli, onda prosto idete dalje, u  čudnovati kosmos. Važno je pronaći pravu meru u dinamici predstave, njenoj muzikalnosti, ritmu. U trenutku kada je tenzija prevelika i kada se čini da je neizdrživo, ponuditi oslobađanje, rasterećenje.

Šta god da pravimo na sceni, u kojoj god formi, važno je da je to umetnost a ne public service.

 

 

Šta je cilj? Promeniti publiku?

 

Saznati nešto o životu. Publici, ne reći, ne objasniti, nego im dati osećaj, dati im mogućnost da budu deo pozorišnog iskustva.

 

Tetar je život i važno je da umetnici koji se bave pozorištem znaju da od života naprave umetnost. Na sceni se, bez ikakve ograde, dešava ono što je živo. Film to ne može, jer je drugačija forma. U svesti o tome leži potencijal teatra. To je ono što je drugačije u načinu na koji radim od klasičnog teatra. Raditi direktno i videti koje su posledice onoga što radite na sceni. To je kvalitet žive umetnosti – promena koju izaziva. Zato je normalno danas u pozorištu koristiti različite umetničke forme. Nekad imam utisak da klasičan teatar nije važan, da nije u duhu vremena. Ima sjajnih produkcija u klasičnom teatru, ali često je intelektualan – ide samo iz glave. Vi sedite i mislite – ovaj čovek želi da mi kaže to i to. Za mene  je to neinteresantno.Želim doživljaj koji me u potpunosti obuzima, čak i ako je on direktno povezan s mojom sopstvenom tamom. U pozorištu koje nije intelektualno, već celovito, vidim velik potencijal.

 

„Rote fabrik” je institucija koja ima ozbiljnu reputaciju. Koliko je to obavezujuće?

 

Borba oko ove zgrade dešavala se kada je osnovana, osamdesetih. Ovde je trebalo da bude opera. Izborili su se da to bude neka vrsta kulturnog centra koji ima tri dela: muzički, jedan posvećen savremenoj umetnosti i teatar. Za dve i nešto decenije grad je razumeo da je takva institucija potrebna. Ubedili smo ih da smo važni.  Prihvaćeni smo i sada nije teško.

 

Važni uticaji.

 

Bio sam asistent Kastorfa i Martalera. Njihov rad je veoma važan za mene, imao sam sreću da radim s njima i učim od njih. Ono što sam naučio od njih staje u rečenicu: There is only your way to make an evening. Odučili su me od krutosti. Kastorf na svakoj probi govori: „Ja ne znam šta mi sada radimo”. Možda i zna, zapravo. Ali ovakvim pristupom on otvara prostor saradnicima. Važno je bilo naučiti da se računa jedino tvoj put.

 

Razgovarala Nataša Gvozdenović

Milica Mirković

 

 

Vojvoda Mirče među perunikama:
preplitanje istorijskih i obrednih elemenata u lirskoj pesmi iz Vukove zbirke (SNP I, 669)

 

 

Srpska usmenopoetska tradicija objedinjuje u svojim tvorevinama brojne elemente različitog porekla i starosti. U zapisima narodnih pesama mogu se uočiti tragovi viševekovnog naslojavanja motiva, što, u izvesnoj meri, omogućava približnu procenu starosti pesme i rekonstrukciju mogućnog toka razvoja pojedinih njenih elemenata. Rezultati takvog istraživanja sadržaja pesama, uz proučavanje njihovih formalno-metričkih osobina, upotpunjuje sliku o našoj usmenoj književnosti, ali i o celokupnoj narodnoj tradiciji i kulturi.

Živeći stolećima u susedstvu, na istom geografskom prostoru, u sličnim društvenim i istorijskim prilikama i uz česte migracije, balkanski narodi delili su zajedničku sudbinu i bili upućeni jedni na druge. Neposredni kontakti i suživot uslovili su međusobne uticaje u svim oblastima ljudskog ispoljavanja, a posebno su bitni kulturni dodiri i preplitanja (na planu jezika, narodnih običaja, verovanja, književnosti, muzike, itd.). Kada je reč o usmenim književnim tvorevinama nastalim u regionu Balkana, došlo je do višestrukog prožimanja raznih tradicija, što se najčešće i najjasnije ispoljava kao pojavljivanje istorijskih ili pseudoistorijskih, te književnih junaka iz jedne kulture kao likova i junaka u usmenoj tradiciji drugog naroda; ili se opevani junaci i događaji izmeštaju u oblasti drugih država i vladara, ili u etnički različito područje, koje je u pesmi reprezentovano toponimima.

Stoga, ne iznenađuje prisustvo vlaškog vojvode Joana Mirče, srednjovekovnog vladara i velikaša, u srpskoj usmenoj tradiciji. Istorija beleži da je vojvoda Mirča (1386–1418), kao štićenik ugarskog kralja Žigmunda, porazio u boju na Rovinama[1], 17. maja 1395. godine[2],

Miroljub Todorović

 

Ka slobodnom, poetskom određenju značenja reči.

                                               *

Ekspresivna energija reči u apejronističkoj pesmi.

                                              *

Reči u pesmi kao „drugi govor”.

                                              *

Obogaćivanje znakovne funkcije jezika u signalizmu.

                                              *

Reči u neprestanoj igri spajanja, sintagmatskih veza i tekstualnog tkanja.

                                              *

            Modifikovani anarhizam jedna je od osnova neoavangardne umetnosti.

                                              *

            Neoavangardna umetnost i stavovi apsolutnog individualizma i ničim nesputane slobode.

                                              *

            Prizori u šatro poeziji i prozi izvučeni iz stihije svakodnevnog života.

                                               *

            Gestualna pesma –  slika simbolički transformisane stvarnosti.

                                               *

            „Upravljen prema smrti, jezik se okreće prema sebi i susreće nešto nalik na ogledalo; da bi zaustavio smrt koja je njega zaustavila, on poseduje samo jednu moć –  moć porađanja sopstvene slike u neograničenoj igri ogledala.”

(Mišel Fuko)

                                               *

            Za Fukoa, „U govoru postoji neko suštinsko srodstvo između smrti, beskonačnog stremljenja i samoreprezentacije jezika.”

                                               *

            Haos – bazična priroda Univerzuma.

                                               *

            Iz oniričkog iskustva apejronističke pesme.

                                               *

            Težnja književnog teksta da sam sebe uzme kao predmet.

                                               *

            Refleksija ne reprodukuje doživljaj nego ga samo posmatra i objašnjava.

                                               *

            Univerzalno neke strukture predstavlja njenu kompleksnost.

                                                *

Prema Makluanu „prostor i vreme potpuno se prožimaju u jednom prostorno-vremenskom svetu”.

                                                 *

            Iz rastvorenih oblika svesti.

                                                 *

            Gestualni kodovi.

                                                 *

            Intencionalnost kao strukturni oblik svih svesnih doživljaja, univerzalni način datosti u svesti.

                                                 *

            U kojoj meri je cinizam neoavangardnog umetnika paradoksalan?

                                                 *

            Postvarivanje jezika.

                                                 *

            Da li se može reći, tako lako i sigurno, kao što pokušava da nas uveri jedan kritičar, da su se tokovi umetničkih zbivanja uvek odvijali kontinuirano i bez oštrih prekida?

                                                 *

            Estetska konkretizacija književnog dela.

                                                  *

            Za Romana Ingardena književno delo je složena tvorevina u kojoj istovremeno sudeluje više slojeva i to na jednoj strani „zvukovni i značenjski a na drugoj predmetni i aspektualni sloj”.

                                                *

            „Program je ogroman i nema drugog cilja do budućnosti.”

                                                                                             (Tejar de Šarden)

                                                 *

            Koji bi bili osnovni pojmovi i modeli semantičke slike?

                                                 *

            Nužnost jedne univerzalne fenomenologije intencionalnosti.

                                                 *

            Iz unutrašnje suštine pojavne empatije.

                                                *

            Ritam naracije.

                                                 *

            Kako odgonetati „transcendentne suštine”?

                                                  *

            Umetnost kao biološka i kulturna činjenica.

                                                  *

            Hrabro istrajati u svom vremenu.

                                                   *

            „Umetnik pripada delu, a ne delo umetniku.”

       (Novalis)

                                                   *

            Književni i neknjiževni tekst ostvaruju se u dva jezika, različita po svojoj znakovnoj funkciji.

                                                  *

„Unutrašnji govor je govor za sebe. Spoljašnji govor je govor za druge.”

                                                                                    (Lav Vigotski)

                                                   *

            Kada svet gubi svoju „predmetnu određenost”.

                                                   *

            Beskonačno nije ni subjekt ni objekt.

                                                   *

            „Ni slučaj nije nedokučiv, i on ima svoju zakonitost.”

               (Novalis)

                                                   *

Kako kroz pesmu otkrivati strukturu sveta?

                                                   *

            U pesmi i sa pesmom uvek egzistirati odvažnije od ostalih ljudi.

                                                 *

            „Misao čini jedinstvo sa zbiljom i nema zbilje bez misli.”

                          (Akselos)

                                                   *

            Sadržaji snova iznedreni iz predvorja svesti.

                                                   *

            Izvan „logičke konstrukcije sveta”.

                                                   *

            „Prirodna je sklonost srpskog jezika da oprezno pešači reč po reč.”

                          (Vinaver)

                                                  *

Da li ista osnovna metodologija može da posluži za analizu lingvističkih i poetskih predmeta?

                                                 *

U signalizmu novo shvatanje prirode poetskog govora.

                                                 *

Neporeciva energija slike.

                                                  *

Sumrak vrednosti sve češći predmet književnih vizija.

                                                  *

Gde je koren poezije?

                                                  *

Vanvremeni svet apejronističke pesme.

                                                  *

            Pokušaj da se neki od važnijih stvaralačkih problema reše analizom sopstvenih snova.

                                                *

            Tajnovitost, neodređenost – sama suština poezije.

                                                   *

            Pesnička imaginacija – snovna vizija sveta.

                                                  *

            „Kazivanje je neosporno jedno činjenje i svaka akcija je govor.”

                           (Akselos)

                                                  *

            Inspirativni radikalizam i nepotkupljivi antiestetizam neoavangarde.

                                                 *

            „Umetnost nas prividno oslobađa gnusobe našeg postojanja.”

                                                                                                  (Fernando Pesoa)

                                     (Iz knjige u rukopisu Stvarnost i utopija)

Dragan Uzelac

 

Magična pozornica Hermana Hesea

 

„Svako rođenje znači rastanak sa svemirom, znači ograničavanje i odvajanje od Boga, znači bolno ponovno postojanje. Vratiti se u svemir, poništiti patničko postojanje, postati Bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo da obuhvati svemir.”

 

                         U početku beše reč

 

,,Ja svakako nisam hteo ništa drugo do da pokušam da proživim ono što je samo od sebe naviralo iz mene. Zašto je to bilo toliko teško?”

 

Dana 2. jula 1877. godine, u mestu Kal, pokrajina Virtemberg, Švarcvald–Nemačka, rodio se Herman Hese, sin pijetestičkog misionara Johanesa Hesea, baltičkog Nemca iz Estonije, i Marije, ćerke misionara i indologa H. Gunderta.

Život mladog Hermana bio je od početka usmeren ka raznim duhovnim tajnama i mistici – između polova materijalne teskobe i duhovne veličine, prožet pobožnošću, odvijao se svakodnevni život Heseovih. Njihov svet bio je protkan različitim filozofskim i lingvističkim učenjima. Slavile su se brojne svetkovine, pomagalo se siromašnim namernicima, isprepletali su se svetovi nauke i bajki: Hermanov detinji svet rađao se unutar šarenila svih tih uticaja i krutosti očeve vere. Ipak, Heseov deda dr Herman Gundert bio je suštinsko oličenje životne mudrosti i čovek koji je najviše uticao na razvoj budućeg umetnika.

Bio je, između ostalog, svestrano obrazovan, prepun životnog iskustva i mudrosti, poznavalac mnogih svetskih jezika i kultura, urednik izdavačke kuće i kao takav, obavijen velom tajne i čudesnim osmehom, uneo je u svet mladog Hermana neizmernu želju za traganjem, slobodom izražavanja vlastitih osećanja i potrebu za lepotom, mudrošću i čovekoljubljem. S druge strane, nalazio se kruti i sveznajući otac Johanes, usamljenik koji beskrajno trpi, neumorno traga za savršenim, revnostan i rigidan – osoba bez imalo dedine tanane čarolije i harizme. On je bio protivteža dedinom svetu „čarobnih oblaka”, onaj hladni zemaljski, suvo realistični, dosadan i mučan pristup životu.

Balansirajući između pomenutih opcija, Hese je još kao mladić odustao od želje da menja svet oko sebe, krenuvši putem unutarnjeg preispitivanja i menjanja samog sebe – trnovitom stazom bola, nemira i duhovnih avantura koje nude dug put u neizvesno i neistraženo. Sa četrnaest godina je odlučio da će biti „pesnik ili ništa”.

 

„Postojao je neki put, znalo se za preduslove i za škole koje su bile potrebne da bi neko postao učitelj, sveštenik, lekar, trgovac ili čak muzičar ili slikar. Za pesnike takvih mogućnosti nije bilo.”

 

Međutim, odluka roditelja je bila da Hese postane sveštenik. Sudbina, taj neuhvatljivi oblik samoostvarenja čoveku nedokučivih puteva Gospodnjh i ovaj slučaj je rešila na nepredvidiv način – iskrena i ustrajna želja mladog Hesea da bude to što mu je unutarnji glas govorio odnela je prevagu nad nametnutim: Herman beži iz čuvenog semeništa u Maulbronu. Bezdušan i strog vaspitni sistem slamanja ljudske volje, docnije opisan u romanu „Pod točkom”, definitivno je doveo do opredeljenja – slediti vlastiti put po svaku cenu i bez ikakve želje za bilo kakvim kompromisom.

 

„Ima jedna vrlina koju veoma volim, jednu jedinu. Ona se zove svojeglavost. Tragični junak, svojeglavac, pokazuje milionima običnih, kukavica, uvek iznova, da neposlušnost prema ljudskim pravilima nije sirova samovolja, već vernost jednom mnogo višem, svetijem zakonu.”

 

                        Hod po mukama

 

Godina 1892. bila je jedna od najtežih u Heseovom životu. Počeo je bolan hod po mukama budućeg umetnika, odupiranje stegama očevog autoriteta i isključivosti dominantne protestantske vere. Nakon bekstva iz Maulbrona, zabrinuti roditelji odvode Hermana kod „iscelitelja duša i isterivača demona”.

Taj nerazumni pokušaj još više ranjava mladu senzibilnu dušu i Hese dva puta pokušava samoubistvo – na sreću, neuspešno. Nakon toga, smeštaju ga u duševnu bolnicu u Štetenu.

 

„Mi, obeleženi znakom, možda smo s pravom svetu važili za čudne čak i za opasne. Mi smo bili probuđeni, ili oni koji su se budili, i naše stremljenje je išlo za sve savršenijom budnošću, dok je stremljenje i traženje sreće kod ostalih išlo za tim da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću sve tešnje vezuju za život i sreću stada. I onde su nalazili stremljenje i onde su se nalazili snaga i veličina. Ali dok smo, po našem shvatanju, mi obeleženi predstavljali volju prirode za novim, za upojedinačenim i budućim, dotle su ostali živeli u volji za ostajanjem u mestu. Za njih je čovečanstvo – koje su voleli kao i mi – bilo nešto dovršeno što mora da se održava i štiti. Za nas je čovečanstvo bilo daleka budućnost, prema kojoj smo svi putovali, čiji lik niko nije znao i čiji zakoni nigde nisu bili zapisani.”

 

Nakon vremena provedenog u Štetenu, Hese upisuje nakratko kanštatsku gimnaziju, a potom se puna tri dana zadržava kod knjižara Majera iz Eslingena, gde ga je otac odveo da izuči knjižarski zanat. Sledi privremeni boravak kod kuće i rad na izradi časovnika, a potom zaposlenje u knjižari u Tibingenu, gde radi kao prodavac i šegrt. Tu napokon pronalazi delimičan mir zarađujući za hleb i čitajući bez daha. Hese se nanovo našao unutar omiljenog sveta, sveta knjiga i ljubavi koju mu je usadio deda Gundert. Iako mu rad u knjižari ne pričinjava nikakvo novo zadovoljstvo, Hese nalazi mogućnost za nastavak izučavanja svetske književnosti, istorije umetnosti, jezika i filozofije.

Ranjena duša mladića počinje da zaceljuje i nastavlja izgradnju vlastitog puta.

 

„Pisati je dobro, razmišljati je bolje.

Mudrost je dobra, strpljenje je bolje.”

 

Za vreme rada u tibingenskoj knjižari Hese objavljuje prvu zbirku pesama „Romantične pesme” i prvi prozni rad  „Jedan čas iza ponoći”. Bila je to 1899. godina.

 

Na stazama hodočašća

 

Heseov stvaralački duh nastojao je prevazići jaz između duhovnog i materijalnog sveta, ponirući vremenom sve dublje u unutarnjost vlastite višeslojne i hipersenzibilne ličnosti. Jedan od prvih pojavnih, kreativnih oblika tog samopreispitivanja i poniranja bila je Heseova romantičarska lirika.

Uticaj Getea, Hajnea i Novalisa činio se neizmernim. Pored njih, oseća se snažan uticaj tada više nego dominantnog filozofa Fridriha Ničea i rodonačelnika nauke u povoju – psihoanalize, Karla Gustava Junga.

U jesen 1899. Hese stiče zvanje knjižarskog pomoćnika, i seli se potom u Bazel kod knjižara Rajha. Hese u naredne dve godine objavljuje prozno delo „Herman Laušer” 1901. godine i knjigu poezije posvećenu majci, „Pesme” 1902. godine.

 

„Ima mnogo puteva na kojima nas Bog može osamiti i dovesti do naše suštine.”

 

Godine 1903. Hese objavljuje svoj roman prvenac „Peter Kamencind” koji mu, između ostalog, rešava mnoge egzistencijalne probleme, ostavljajući mu potom mnogo više slobodnog vremena za umetnički rad – posao knjižara bio je ionako samo dodatno opterećenje za mladog poetu. Roman progovara o detinjstvu provedenom u oblasti Švarcvalda, krizama tokom školovanja, otporu društvenim normama koje guše i sprečavaju bilo kakav unutarnji poriv koji oslobađa, te svim ostalim mladalačkim nemirima. Bila je to, u stvari, priča o životnom putu dečaka sa sela, kasnijem umetniku, koji se na kraju, razočaran velikim svetom, vraća pod okrilje običnog života. Već nakon prvih literarnih izleta, književni kritičari uočavaju nekoliko osnovnih motiva koji će obeležiti Heseovo stvaralaštvo: prvi je motiv obeležen suprotnošću između duhovne to jest kontemplativne egzistencije i čulnog načina života – sukob logosa i erosa; drugi je motiv odnos umetnika prema životu, takođe obeležen jazom što ga umetnik doživljava razapet između punoće života i odricanja koja mu nameće njegovo stvaralaštvo.

 

„Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, oh da, ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.”

 

Godina 1904. donosi mu napokon malo radosti – ženi se Marijom Bernuli, a njegov književni rad biva izuzetno prihvaćen. Sledeće godine objavljuje dve biografske studije: „Bokačo” i „Franjo Asiški”. Roman „Pod točkom”, objavljen 1906. godine, impresionistička je proza o patnjama mladića koji postaje žrtva rigidne i ograničene sredine. Nasleđuju ga dve nove zbirke pripovedaka: „S ove strane” i „Susedi”.

Do početka Prvog svetskog rata Hese objavljuje još nekolicinu proznih i poetskih dela. Najpre se pojavljuju psihološki romani: „Gertruda” 1910. i „Rozalde” 1914. godine, koji prikazuju duševnu krizu umetnika koji prihvata žrtvu što je traži stvaralačka askeza. Zbirka pesama „Uzgred”, iz 1911. godine, prikaz je Heseovog mučnog prezasićenja evropskom civilizacijom. Nakon njenog pojavljivanja, Hese odlazi na studijsko putovanje u Indiju tražeći nove životne motive i duhovna iskustva. Iskustva i zapažanja sa ovog putovanja pretočiće docnije u spise pod nazivom „Iz Indije”, godine 1913. Tokom ratnih godina, Heseova se aktivnost preusmerava ka antiratnom i humanističkom angažovanju, koje nailazi na žestoku kritiku nemačkih patriota po zanimanju i šovinista željnih krvi, pogotovo tuđe. Uz obilje liberalnih i pacifističkih pamfleta i članaka, tokom rata Hese uspeva da objavi i nekolicinu literarnih dela. Bile su to „Tri priče iz života Knulpa”, zbirka pripovedaka „Lepa je mladost” i zbirka pesama „Muzika usamljenog”.

 

Sve se ponovo vraća

 

Po završetku rata, Hese napušta Nemačku i odlazi u Montanjolu, kraj Lugana, gde 1921. godine postaje švajcarski državljanin. U planinskoj oblasti Hese traga za neophodnim mirom i uravnoteženošću, vođen instinktom bolnog usamljeništva. Životne probleme pokušava da prevaziđe novom kreacijom: pripovetkama „Klajn i Vagner” i „Klingsorovo poslednje leto”, kao i slikarskim radom – akvarelima. Ovaj period Heseovog života obeležio je i rad na mnogim aktuelnim i angažovanim člancima: „Rat i mir”, „Istorija sveta”, „Put ljubavi”, „Alemansko opredeljenje” i „Braća Karamazovi ili propast Evrope”. Pod uticajem iskustava s psihoanalizom, nekadašnji stil impresionističkog izražavanja zamenjuje simbolističkim. Pod pseudonimom Emil Sinkler izdaje jedan od presudnih romana –,,Demijan”, 1919. godine, delo s kojim počinje novo doba njegovog stvaralaštva.

 

,,Što čovek želi dovoljno snažno, to mu i polazi za rukom.”

 

Postizanje unutarnjeg sklada i harmonije sa svetom stalna je težnja Heseovih likova. Sličnom tematikom bavi se novi Heseov roman – u lirski intoniranom introvertnom putovanju mladića Demijana pratimo sukob i razvoj jedne osetljive duše koja traga za samoostvarenjem i novim pronalaženjem narušenog sklada sveta u rastakanju. Krutost, mimikrija i hipokrizija sveta smelo su suprotstavljeni pogledima mladića koji lucidno secira ono nedokučivo u čoveku, gradeći vlastite slike i sisteme vrednovanja oštro suprotstavljenje tupim predrasudama. Hese se kroz Demijanov lik veoma kritički odnosi prema blagodetima tehnokratske civilizacije, propovedajući nesputan individualizam i povratak istinskim vrednostima koje nadilaze niskost i duhovnu bedu materijalistički ograničene civilizacije. Filozofski produbljena i psihološki nijansirana priča govori nam o odrastanju i sazrevanju desetogodišnjeg dečaka, njegovom bolnom spozavanju dvaju svetova: porodičnog, punog topline, sigurnosti i ljubavi i njemu suprotstavljenog, spoljašnjeg sveta, kojim dominiraju nemir, odsustvo lepote i sređenosti, kao i nimalo prijatni ljudi. Put dečaka ka vlastitoj samospoznaji i formiranju ličnosti, njegovi unutarnji lomovi na trnovitoj i dugoj stazi sticanja životnih iskustava prikazani su i prožeti mnoštvom simbolističkih slika koje se kao utvare poigravaju ranjivom detinjom dušom. Pred nama iskrsava lik mladića Demijana kao univerzalne simboličke konstrukcije, pretapajući se vremenom u lik ljudske vrste uronjene u apstrakcije umetnosti, religije i filozofije, vrste koja traga za konačnom istinom.

 

„Pravi poziv za svakog je samo jedan: doći do samog sebe. Neka čovek skonča kao pesnik ili ludak, kao prorok ili kao zločinac – to nije njegov problem, to je čak u krajnjoj liniji nevažno. Njegov je problem da pronađe sopstvenu sudbinu, ne bilo koju, i da je do kraja proživi u sebi, potpunu i neokrnjenu. Sve drugo je polovično i pokušaj da se pobegne, bekstvo natrag u ideale mase.

Ja sam hitac prirode, hitac u neizvesnost, možda ka nečemu novome, možda ka ničemu, i da tom hicu iz iskonske dubine dozvolim da se ispolji do kraja, da osetim njegovu volju u meni i da ga potpuno načinim svojim – samo to je poziv.”

 

Nakon završetka „Demijana”, usledio je dvoipogodišnji rad na novom romanu. Rezultat svega bilo je novo remek-delo svetske književnosti s nazivom „Sidarta”. Roman se pojavio 1922. godine.

 

„Trebalo mi je dugo vremena i još nisam konačno naučio, o Govindo, ovo: da se ništa ne može naučiti. Čini mi se da zaista ne postoji to što mi nazivamo učenjem. Postoji, prijatellju moj, samo jedno znanje, a ono je svuda, to je u meni, to je u tebi, i u svakom biću. Znanje nema goreg neprijatelja od hteti znati – od učenja.”

 

         Sidarta predstavlja autentičnu indijsku poemu koja kao alternativu savremenom svetu nudi istočnjačke mudrosti, meditativnost i čudesne spoznaje o životu. „Mudrost se ne može saopštiti”, jedna je od suštinskih životnih istina koju nam Hese saopštava u svojoj čarobnoj sagi o smislu i cilju životnog puta. „Mudrost, koju mudrac pokušava saopštiti, zvuči uvek kao ludost”, govori nam kroz brojna vlastita iskustva i transformacije glavni lik romana. Tražeći smisao i cilj postojanja, prolazeći pritom kroz mnoštva mogućih i nemogućih metamorfoza, Hese vešto transformiše naizgled neizrecivo u niz rafiniranih misli koje odslikavaju bit čovekovog traganja i krajnjih spoznaja u svetu nestvarnih slika.

 

„Reka je težila svom cilju…Sidarta je osluškivao.

I kad bi Sidarta pažljivo slušao reku, njenu pesmu sa hiljadu glasova, kad ne bi slušao tugovanku i smeh, kad svoju dušu ne bi vezivao za neki od glasova i ulazio u nju sa svojim ja, već čuo sve, celinu, čuo jedinstvo – onda se velika pesma sa hiljadama glasova sastojala od jedne jedine reči, a ta je glasila Om: savršenstvo.

U tom času Sidarta je prestao da se hvata u koštac sa sudbinom i prestao da pati. Na njegovom licu se rascvetala vedrina spoznaje kojoj se više ne suprotstavlja nikakvo htenje, koja prepoznaje savršenstvo i saglašava se s tokom zbivanja, sa strujom života, puna samilosti, saradosti, predana tokovima u pripadnosti jedinstvu.”

 

Unutar magičnog pozorišta

 

Sledeća pripovest, novo u nizu poglavlja koja čine svojevrsnu biografiju ljudske duše, ugledala je svetlost dana 1927. godine. Ogoljeno i jezivo iskreno, roman ,,Stepski vuk” očajnički je vapaj usamljenika, čoveka današnjice bačenog u vrtlog sveta bez Boga i samilosti. Ponor strave i užasa koji se otvara pred njim slikovito je prikazan moćnom psihoanalitičkom i simboličkom ispovešću umetnika Hesea, ovaj put bez ikakvog ulepšavanja ili bilo kakve metafore – pred nama je ustrptala duša rezigniranog i samosvesnog intelektualca današnjice, naslikana u krupnom planu na tamnom platnu jedne dekadentne civilizacije na umoru. Novo remek-delo, dostojno samo najvećih i najbeskompromisnijh umetnika, progovara o stvarima koje se, uglavnom, perfidno prećutkuju ili zaobilaze dajući na taj način alibi urlanju žrtvenih masa i njihovih sadističkih gospodara. Pred nama se jednostavno prostire čitav jedan duhovni mikrokosmos, jedinstven i iskren u svojoj nesavršenosti.

 

„Oh, teško je naići na trag Božiji usred života kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito građanskog vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. Ono što se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljstva tako sitnim stvarima, u pravu – onda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe često nazivam, stepski vuk, životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svet, koja više ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu.”

 

Slika čovekove uznemirene i ustrptale duše u vihoru vremena modernih tehnologija i ideologija, prikazana je s jedne strane, u stvarnosti formiranoj u vremenu, a s druge, u nevidljivoj stvarnosti koja izmiče pojmu vremena i empirije.

 

„Osobeni znak stepskog vuka bio je sledeći: on je bio čovek večeri. Nikada nije bilo čoveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnošću. Nikada se nije prodavao za novac i udoban život, nije se prodavao ženama ili vlastodršcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono što je u očima celog sveta predstavljalo preimućstvo i sreću, samo da bi sačuvao svoju slobodu.”

 

Bolna spoznaja o promašenosti sveta i urušenosti svih njegovih vrednosti dovodi čoveka do rezignacije i osećaja uzaludnosti. Ipak, vera i nada su te koje nestaju poslednje. Pored njih, Hese uočava jedan isto tako univerzalan i moćan lek za sve nedaće mračnog sveta – humor.

 

„Jedino humor, taj divni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani, taj izum onih skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika, jedino humor (možda najčudnije i najgenijalnije dostigniće čovečanstva) izvršava i ono nemoguće, naime, spaja  i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet, poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati a kao da se ne poseduje, odreći se kao da to nije odricanje – sve ove omiljene i često formulisane zahteve visoke životne mudrosti može da ostvaruje samo humor.”

 

Tamni oblaci i zloslutni znaci apokaliptične oluje nadvijaju se nad svetom bez Boga, ljubavi, saosećanja ili bilo kakve iskre humanosti koja budi nadu. Grozničavi spisi Heseove iskrene ispovesti ne ulivaju previše nade – priča o nekoj svetloj budućnosti, ideološko obojenoj demagogiji bez osnova, ne nalazi mesta unutar dela koje svojom iskonskom svetlošću obasjava i otkriva svu promašenost i uzaludnost jednog perfidnog sveta truleži. Istina, ma kako bolna bila, jedini je put ka večnoj svetlosti.

„Neću samo ja, sutra ili prekosutra, završiti zakopan u blatnjavu ilovaču uz zbunjenost i pritvornost učesnika, već se tako završava sve, sva naša stremljenja, celokupna naša kultura, sva naša vera, sva naša radost i volja za životom, koja je tako bolesna i koja će uskoro biti tamo zakopana. Naš kulturni svet je groblje, na kome su Isus Hristos i Sokrat, Mocart i Hajdn, Dante i Gete samo izbledela imena na zarđalim limenim pločama, oko kojih, zbunjeni i neiskreni, stoje ožalošćeni, koji bi dali mnogo da još mogu da veruju u limene ploče, što su im nekada bile svete, koji bi dali mnogo da mogu da progovore makar jednu jedinu čestitu, ozbiljnu reč tuge i očajanja nad ovim propalim svetom, i kojima nije ostalo ništa drugo nego da, kezeći se zbunjeno, stoje oko jednog groba.”

 

Glavni lik romana, književnik Hari Haler, daje oduška gađenju koje oseća spram hipokrizije građanskog društva i njegovih tekovina sazdanih na eksploataciji i racionalističkom cinizmu. Umetnički oblikovane, isijavaju pred očima čitalaca bujice najiskrenijih ljudskih emocija koje izražavaju otpor prema svetu mašina i mehaničkih odnosa koji ignorišu bilo kakvu vrednost ili elementarnu ljudsku saosećajnost. Hladan svet bez emocija, ogrezao u lažima i plitkosti, otvara se potmulo pred našim retardiranim čulima.

Hari Haler, piščev dvojnik i lik koji personifikuje probleme modernog čoveka, nalazi se u sukobu sa sobom i svetom koji ga okružuje, kao stepski vuk, životinja koja simbolizuje usamljenost i nemir. Hese je u potrazi za izlazom iz postojeće šizofrene podvojenosti čoveka i oslobađanjem od normi malograđanskog konformizma. On ga napokon i nalazi u humoru kao stanju duha koje ostvaruje zahteve životne mudrosti.

 

„Ko hoće nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junačko i lepo, ko obožava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot…

U pravu si, Stepski vuče, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koje te odbacuju od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju. Ko danas hoće da živi i da uživa u tome, ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja traži muziku,umesto razonode radosti, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne može biti otadžbina…”

 

Igra staklenih perli

 

Životopisi ljudske duše čine potku i narednih Heseovih dela. Uronjen u vlastiti svet ideja,vere i neizrecivog, Hese beleži svoja razmišljanja: „Mističari su, ukratko i pomalo grubo rečeno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kičice, muzičari bez tonova. Među njima ima veoma darovitih i plemenitih duhova, ali oni su svi bez izuzetka nesrećni ljudi.”

Nakon romana „Narcis i Zlatousti” 1930. godine, Hese objavljuje „Hodočašće” 1931. i „Put na Istok” 1932. godine. U međuvremenu, posle druge ženidbe i neuspelog braka s Rutom Venger, on se po treći put ženi, ovaj put s Jevrejkom iz Černovica – Ninom Doblin. Roman „Narcis i Zlatousti” prikaz je različitih životnih puteva redovnika i umetnika u srednjovekovnom ambijentu Maulbrona. Likovi Narcisa, nastavnika i kaluđera, te Zlatoustog, učenika i vajara, prikazuju nam odnos duha i čulnosti, nauke i umetnosti.

 

„Svet u kome je Narcis živeo i gde mu je bio zavičaj, njegov svet, manastirski život, njegovu dužnost, njegovu učenost, njegovu lepo raspoređenu misaonu tvorevinu – sve mu je to prijatelj često snažno potresao i stavljao pod pitanje. Nema sumnje: kad se pogleda iz manastirskog ugla, sa strane razuma i morala, njegov sopstveni život je bolji, ispravniji je, ustaljeniji, sređeniji i uzorniji, to je život poretka i stroge službe, trajno žrtvovanje, nespretna težnja za jasnoćom i pravičnošću, on je mnogo čistiji i bolji od života ovakvog umetnika, lutalice i zavodnika žena. Ali kad se pogleda odozgo, kad se pogleda sa Božije strane – da li je onda poredak, odricanje od sveta i  čulne sreće, držanje po strani od prljavštine i krvi, povučenost u filozofiju i pobožnost, da li je onda zaista sve to bolje od života Zlatoustog? Da li je čovek zaista stvoren da izučava Aristotela i Tomu Akvinskog, da zna grčki, da umrtvljuje čula i da beži od sveta? Zar mu Bog, kad ga je stvorio, nije dao čula i nagone, krvave tmine, sposobnost da greši, da uživa, da očajava?”

 

Uspostavljanje harmonije između misli i srca, racionalnog i iracionalnog, aktivnog i kontemplativnog, nameće se po Heseu kao jedan od bitnih ciljeva čovekovog bitisanja. Traženje puta ka sreći i usklađivanje odnosa čoveka sa svetom, prirodom i Bogom, kao i premošćavanje razlika između Istoka i Zapada, večne su teme koje pokreću svet i izmiču čovekovom htenju.

Tridesetih i četrdesetih godina XX veka svet je tonuo i na kraju potonuo u najveći sumrak – doba uspona nacizma, raspada svih sistema vrednosti, apsolutne destrukcije i dekadencije, svetskog rata, koncentracionih logora i nezapamćenog egzodusa i holokausta. Tokom godina totalnog pomračenja, Hese se iznova povlači u svet kreacije, kontemplacije i ideja, radeći pritom na svom monumentalnom romanu „Igra staklenih perli”, sumi svih svojih dotadašnjih umetničkih i ljudskih težnji.

Duhovna smirenost, rezignacija i čudesno vedri tonovi obeležavaju svojevrstan Heseov zavet. Objavljen u jeku Drugog svetskog rata, godine 1943, roman predstavlja utopijski ep o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede. Hese smelo i vispreno izlaže viziju razumnog društva koje omogućuje predano bavljenje čoveka „nekorisnim” stvarima, uranjanje u kontemplaciju kakvu pružaju muzika i matematika. Ezoterična igra duhovnim kombinacijama oblik je takve delatnosti. Roman, između ostalog, ostaje svedokom vekovne čovekove porebe za utočištem i srećom koji mu, nažalost, neprimetno i stalno izmiču.

Godine koje su dolazile jedno veliko, više nego zasluženo životno priznanje Hermanu Heseu – Nobelovu nagradu za književnost. Relevantno ili ne, nagrada se pojavila samo kao još jedno priznanje u životu neverovatnog čoveka, umetnika i humaniste čije će delo nadživeti i njega samog i mnoge posle njega – reč ipak nije ostala samo mrtvo slovo na papiru,već u Heseovom slučaju, mnogo više.

 

Odlazak u večnost

 

U osamljenosti planinskog predela Montanjole, godine 1962, ugasio se ovozemaljski život gorostasa svetske književnosti, Hermana Hesea.Vraćajući se na sam početak priče, shvatamo u stvari da smrt i nije nikakav kraj negoli samo novi početak, staza koja vodi ka novom susretu sa Bogom i povratku pod okrilje čovekove prvobitne kolevke – svemiru. Proširivši za zemaljskoga života vlastitu dušu do neslućenih razmera i pritom obuhvativši celokupan svemir, Herman Hese najzad se našao sa one strane dobra i zla.

„Slava postoji samo u pojmu obrazovanja, ona je stvar učitelja po školama. Ne radi se o slavi, o ne! Radi se o onom što ja nazivam večnošću. Pobožni to nazivaju božijim carstvom. Mislim: svi mi ljudi sa većim zahtevima, sa čežnjom, sa jednom dimenzijom više ne bismo mogli ni da živimo da sem vazduha ovoga sveta nema i drugog vazduha u kome može da se diše, da sem vremena ne postoji još i večnost, a to je carstvo pravih ljudi. Tamo dolaze i Mocartova muzika i pesme tvojih velikih pesnika, tamo dolaze sveci koji su činili čuda, umirali mučeničkom smrću i ljudima pružali svetao primer. Ali u večnost isto tako ide i slika svakog istinskog dela, snaga svakog istinskog osećanja, iako to niko ne zna i ne vidi i ne zapisuje da bi sačuvao za buduće pokolenje. U večnosti ne postoji buduće pokolenje.”