Marta Bereš: DRŽATI UZDA SVOJIM NEMIRIMA

Posted on 12 July 2014 by heroji

Marta Bereš: DRŽATI UZDA SVOJIM NEMIRIMA

 

Budisti smatraju da čovek ima šanse tek kad sve maske padnu. Meni se čini da je gluma najistinitija kada se igra bez maske. U tom kontekstu, kako bi ti opisala ono što se dešava na sceni – odnos uloge koju igraš sa autentičnom Martom Bereš.

 

Svakako mislim da postoji protivrečnost, čak i u meni samoj. I ja smatram da je prava gluma ona bez maski, mada uvek mislim da da bi čovek ostao zdrav u ovom poslu, on mora da oseti razliku između sebe samog i uloge koju tumači. Ali se i taj moj stav stalno menja. Ja sam na sceni od dvanaeste godine i to doživljavam kao zdravo, da mi se pogled na to kako se bavim glumom menja iz godine u godinu. Sada sam došla do toga da bih dala sve od sebe, samo treba da budem jako otvorena, privatno. Japanski plesač Min Tanaka je rekao da on nikada nema probe za svoje predstave, a ako ga posmatrate, onda i vidite da je čitav njegov život podređen sceni. Kada sam kao studentkinja bila u Budimpešti, jedan profesor mi je rekao: „Budi svesna da sve što radiš u privatnom životu nosiš na scenu.” Dakle, ako sam ja opsovala, jela nešto što mi je prijalo ili nije, pročitala nešto što mi je zanimljivo ili pogledala na nešto površno – to je u redu. Ali se sve to na sceni oseti, sve to nam je u podsvesti.

 

Kako se čovek privatno otvara?

 

Da se ne skameni koža na meni, pogotovo na licu. Da nemam neku svoju art poetiku, neku svoju filosofiju, jer mi se čini da ako čovek izjavi da zna tajnu, onda je jako pogrešio i onda se skamenio. Privatno ne verujem u neopraštanje i ne verujem u dostizanje savršenstva – mogu težiti ka tome, ali ne i dostići ga.

marta beres_2

 

Postoji teza da kreacije nema bez frustracije – da su to lice i naličje iste medalje. Slažeš li se s tim, šta tebe goni da igraš?

 

To se menja. Svesna sam da sam puna frustracija, možda ponekad i previše. Mada se nikad nisam pitala šta me goni da igram. Smatram da imam intuiciju koju umem da slušam, zato nikad nisam razmišljala čime želim da se bavim – jednostavno, to se pokazalo. Počela sam da recitujem, da glumim u pozorištu i osetila sam da je to ono što je izabralo mene, neko drugi ili nešto drugo je odlučilo da ja koračam tim putem.

 

Da li je sredina u kojoj si rasla učinila da stvari teku tako prirodno?

 

Mislim da nije. Niko se u mojoj porodici nije bavio umetnošću, čak ni moji preci – čukunbabe i čukundede. Baš sam tragala za precima prošlog leta i otkrila da  niko nije bio u toj sferi. Otac mi je bio sveštenik i čini mi se da sam nasledila i njegove mane i frustracije, i njegovu duhovnost. Jednostavno, imala sam sreće da ne nastavim da živim život svojih roditelja i svojih predaka. Svesna toga šta sam nasledila od njih, ipak sam uspela da živim svoj život, svoju sudbinu i da radim ono što je meni određeno.

 

Ono što je prepoznatljivo u tvojoj igri jeste posvećenost. Kako je postižeš iz uloge u ulogu? Kako je obnavljaš?

 

I to se menja. Od moje osamnaeste do dvadeset pete-šeste godine, a sada mi je dvadeset sedam, veoma me je interesovao bol, ljudska patnja, sve ono što je ekspresivno, ono što na neki način jede čoveka. Čini mi se da je to stvar odrastanja, jer sada me mnogo više interesuje svetlost. Mnogo više me interesuje to što će meni dati snage da igram, što će dati snage ljudima koji me gledaju da ustanu sledeće jutro i žive. Velika je razlika – nedavno smo u pozorištu pričali o tome – kada je hladno napolju, a vi uđete u toplu prostoriju i kažete: „baš je hladno napolju” – onda unesete hladnoću sa sobom, a ako uđete i kažete: „baš je toplo ovde”, onda ste se već ugrejali. I sad me više interesuje ovaj drugi deo.

 

Gluma je svesno postojanje u drugoj stvarnosti. Čini mi se da to iskustvo čoveka čini svesnijim sebe. Na koji te način gluma menja?

 

Mislim da tu ima ekvivalencije – koliko me uloga menja, koliko me menja bivstvovanje na sceni toliko se menja i kvalitet mog života. A kvalitet mog života utiče na ulogu koju radim. Mi sada radimo „Hamleta” u režiji Kinge Mezei i da smo to radili prošlog leta, u maju ili junu, ubeđena sam da ne bih radila na isti način kao što ću raditi sada. U drugačijem sam duhovnom stanju, drugačije me stvari interesuju. Sve mi se više čini da je važno da budem dobra osoba, dobar čovek. Da mogu i sebi i drugima da pogledam u oči. Da ih ne ubeđujem da sam manje ili više od onog što jesam, nego da budem tačno onoliko koliko jesam u ovom trenutku.

 

Mi pričamo o toku vremena – kada kažeš da bi „Hamlet” u maju bio drugačiji – to znači da se predstava dešava u pravo vreme?

 

Svakako, jer ja jesam u biti ona osoba koja sam bila juče ili pre tri godine, ali sam neke stvari ostavila iza sebe i danas sam već drugačija.

 

Mihail Čehov nas uči da je gluma davanje koje ne traži ništa zauzvrat i baš zato glumac dobija zadovoljstvo. Šta ti pruža zadovoljstvo u igri?

 

Zadovoljna sam kada sam tačna. I to ne samo u smislu koreografije, nego kada imam osećaj da nemam nemire, odnosno kada imam osećaj da držim uzda mojim nemirima. Kada dovoljno držim uzda, imam osećaj da su nemiri tiši, ne želim da se dokazujem, jednostavno, svesna sam toga koliko sad mogu i toliko i želim da dam. To mi pruža veliko zadovoljstvo, to najviše. Kada uspem tako da igram, onda mi nisu potrebne kritike, onda imam osećaj da sam ravnodušna i da sam načisto sa sobom. Isto tako, zadovoljstvo mi je, ne kada me hvale ili kada mi pišu dobru kritiku, nego kada osetim da je to što sam uradila nekome mnogo značilo. Ne ja, već jedna rečenica ili gest koji sam napravila. Igrala sam predstavu ”One girl show” u jednom malom selu, u Kupusini, i posle me sačekala jedna žena i rekla da nije htela da ode kući, a da me ne pozdravi, ne zagrli… To mi je bilo neverovatno. Ja sam otišla kući tako da sam plakala i nisam sebi postavljala pitanje ima li svrhe da se bavim svojim poslom.

 

Kakav je osećaj suočiti se s praznom scenom? Da li je to ničija zemlja?

Zavisi koliko sam uspela da dam sebe te večeri. Kada uspem da dam sve od sebe, onda je to jako dobar osećaj.

Veoma volim da radim u bašti, po ceo dan ili nekoliko sati i posle je lepo pogledati tu baštu. Tako je i sa scenom.

Ako ne dam sve od sebe i imam previše nemira, onda je mučno videti scenu.

 

Razgovarala: Nataša Gvozdenović

Related posts:

3 Comments For This Post

  1. Pink Frojd Says:

    Izuzetna glumica…

  2. Čarli Says:

    I prelepa žena.

  3. Metodičar Says:

    Fakat!

Ostavi komentar