Nikola Cvetković

Jermenska priča I

          U centru Novog Sada, na pedesetak koraka od stepeništa koje vodi u prolaz ispod raskršća ulica Kralja Aleksandra i Bulevara Mihajla Pupina, postavljen je nadrgobni spomenik iz porte nekadašnje jermenske crkve koja se tu nalazila, a srušena je šezdesetih godina prošlog veka, prilikom urbanističkog preuređenja grada. Iako ovuda svakodnevno prolazi na hiljade ljudi, retko ko primeti ovaj neobičan spomenik u uglu moderne višespratnice i nevisokog zida oko zgrade nekadašnje Komunalne banke, izgrađene krajem XIX veka u stilu secesije. To je beli mermerni blok, visine metar i po, koji postaje ružičast kada pada kiša. Duž gornje ivice bilo je postavljeno šest kamenih ljudskih lobanja, od kojih su ostale samo tri, dovoljno da drže mermernu ploču povrh koje su isklesana četiri spojena srca i na staronemačkom jeziku ispisana poruka o večitoj ljubavi i razumevanju. A na svakoj strani bloka velikim slovima staronemačke latinice upisana su imena osoba čiji su zemni ostaci bili pokopani pod njim. Najstarija je bila Franciska Klara plemenita Tomanović, rođena 1735. godine. Tu su bili i Simeon Đorđi Čenazi (1750–?) i po svoj prilici, njegova supruga Marija (1766–1790).

Nigde nije istaknuto da su ovi ljudi bili Jermeni. To su tada svi znali i verovatno se niko nije pitao otkuda ovde ljudi iz zemlje na sredokraći Evrope i Azije s podnožja moćnog Ararata, na koji se prema biblijskom predanju nasukala Nojeva barka.

Jermeni su jedan od najstarijih naroda na svetu, nastao pre oko tri hiljade godina prožimanjem stanovnika Frigije u Maloj Aziji i drevnih naroda iz Mesopotamije. Jermeni su između IV i II veka pre nove ere osnovali svoju državu koja je, eto, neprekidno živeći ušla u XXI vek. Njen vladar je 301. godine nove ere proglasio hrišćansko učenje za državnu religiju i osnovao Jermensku pravoslavnu apostolsku crkvu (monofizita), sa sedištem u manastiru-gradu Učmijadžijanu.

U to vreme, pritisak Turaka na Jermene bivao je sve jači. Zato su oni, da bi stekli kakvu-takvu jaču zaštitu, stali pod skut tada velike, verski bliske Vizantije. S vremenom, oni su u neku ruku postali i njeni zaštitnici. Sticali su sve veći i veći uticaj u njenom privrednom i političkom životu, pa su čak petorica Jermena sela i na carski presto. Najznačajniji od njih bio je Iraklije Prvi, a car Vasilije Prvi jermenski jezik proglasio je za jedan od zvaničnih jezika u Carstvu. Ipak, Turci su sredinom XV veka zavladali Vizantijom, tačnije onim što je od nje ostalo – utvrđenim gradom Carigradom. Jermeni su se našli pred novim iskušenjima.

Kao što su bili hrabri i spretni ratnici, Turci su bili dovitljivi i umešni u mirnodopskom životu. Tako su čuvali i razvijali ono što su mačem zadobili. Nisu samo uništavali, već su i stvarali, prikazujući pritom mnogo smisla za ustrojavanje načela njima odgovarajućeg društvenog života. To je pokorenim narodima, naravno, omogućavalo ne samo da se održe, već i da se razvijaju. Ovu priliku Jermeni su znali da koriste.

Najumniji među njima objašnjavaju zašto u brojčano malom jermenskom narodu nikada nije usahla životna snaga: još u pradavna vremena stvorili su svoj jezik i osmislili svoje pismo, i nikada se nisu odrekli ovih tekovina. Konačno, njihova Apostolska crkva bila je siguran zaklon u svim i neretkim olujama koje su životno ugrožavale ceo narod.

Sredinom XVI veka, prilike u svetu su počele da se menjaju. Evropa je i dalje zazirala od Turaka, ali oni više nisu bili toliko crni đavoli kao ranije. I sve snažniji sloj poslovnih ljudi u Austriji shvatio je da Turska predstavlja bogomdano sirovinsko područje njihove manufakturne proizvodnje. Zato je u Beču osnovano „Istočno trgovačko društvo” koje je odmah okupilo trgovce u Beču – Srbe, Grke i Jermene, sve turske podanike, da bi austrijski novac lakše prodirao na Istok. Već iduće godine, ovo Društvo otvorilo je „prvu postaju i podružnicu kompanije” u Beogradu, tada u turskom posedu. Njegovo dobro poslovanje presekao je višegodišnji rat Austrije i Turske, koji se 1714. godine završio padom Beograda i dobrog dela severne Srbije u ruke Beča. Tada su austrijski poslovi u Turskoj još bolje krenuli, i mnogi Nemci iz Austrije i drugih nemačkih zemalja, iz Mađarske, građani Italije i drugih zemalja, Srbi, Grci i Jermeni, potražili su sreću u Beogradu i njegovoj blizini. Ipak, sve to nije dugo trajalo, jer su Turci već 1739. godine povratili Beograd, i sve što su s njim ranije izgubili. Ogromna većina hrišćanskih stanovnika grada tada je izbegla od turske sile na sever, čuvenim Carigradskim putem, koji je od Beograda vodio do Budima. Ali, jedna mala jermenska skupina, najverovatnije svega petnaestak porodica, pošla je sporednim putem, preko Titela, Petrovaradina, Futoga, itd. Prolazeći pored Petrovaradinskog šanca, izoštrenom trgovačkom oku Jermena nije promakla pogodnost ovog mesta na Dunavu kao mogućeg trgovačkog središta, pa su se tu zaustavili. Več 1743. godine, započeli su izgradnju svoje bogomolje, i završili je tri godine kasnije.

Jermeni, koji su živeli u tursko vreme u Beogradu, bili su zahvaćeni dramatičnim događajima unutar svoje zajednice. Podelili su se na „šizmatike”, koji su se držali svoje narodne crkve, i „paptiste”– tzv. unijate koji su se iz verskih i crkvenih, u stvari, iz materijalnih razloga, privoleli katoličanstvu i priznali rimskog papu za svog vrhovnog poglavara. Svi Jermeni koji su tada prešli  Savu i Dunav, tražeći sreću u austrijskoj Evropi, bili su unijati.

Kao što su Srbi, tzv. Beligradci, bili najvatreniji zagovornici zahteva da se Petrovaradinski šanac iz stepena varošice uzdigne u red slobodnih kraljevskih gradova, tako su isto to gorljivo tražili i domaćini jermenskih porodica. Jer, svim pridošlicama je išlo u račun da se što pre dobiju prava slobodnog poslovanja. A kada im je carica Marija Terezija izašla u susret, 1748. godine (naplativši pritom ogromnu svotu, čak 93.500 forinti!), među prvim molbama za dobijanje diplome o građanskim pravima (tj. o pravima privrednog poslovanja) bile su one s potpisima Jovana Čenazija (rodonačelnika porodice koja je pomenuta na početku ovog teksta), Simona Minasa, Jovana Aleksandra i Adama Jovana.

Miloš Zubac

Poglavlje iz knjige Miloša Zubca „Molitve Desanke Maksimović” (Srpska knjiga, Ruma, 2008). Ovde je dato uz dozvolu autora i izdavača.

Hrišćanska misao i nekoliko bogonadahnutih glasova: Desanka Maksimović, Aleksandra Serđukova, Isidora Sekulić i Ksenija Atanasijević.

Vratićemo se sada u četvrtu deceniju dvadesetog veka – vreme u kojem je Desanka Maksimović objavila znatan broj pesama inspirisanih hrišćanskim predanjem. Zeleni vitez (1930), Gozba na livadi (1932) i Nove pesme (1936) sadržale su najveći broj molitava u kojima se pesnikinja neposredno obraća Bogu, putem hrišćanske personalizacije Apsoluta. U godinama koje su prethodile Drugom svetskom ratu, Desanka je svoje pesme objavljivala u časopisu Hrišćanska misao, gde su se redovnim prilozima javljale još tri značajne književnice: Aleksandra Serđukova, Isidora Sekulić i Ksenija Atanasijević. Zanimljivo je da su četiri stvarateljke delile srodnu duhovnu orijentaciju, iako njihovi prilozi u hrišćanskoj periodici nisu bili strogo dogmatski (pravoslavno) određeni. Jedino se Aleksandra Serđukova opredelila za dosledno saopštavanje dogmatskog pravoslavnog znanja, putem stvaralaštva (umetnosti). [1]

Rođenjem ruska, životom i srpska književnica, Serđukova je u rukopisu ostavila četiri stotine pesama na maternjem jeziku. Pojedine pesme Serđukova je sama prevodila na srpski, i taj nam je ciklus danas poznat kao Razgovori sa Bogom. Objavljivanje celokupnog rukopisa izvesno bi nam otkrilo jednu posvećenu stvaralačku ličnost, od velikog značaja za pravoslavnu kulturu srpskog,  koliko i ruskog naroda. Duhovna srodnost Aleksandre Serđukove i Desanke Maksimović verovatno bi se ukazala pod oštrijim uglom kada bismo bogonadahnute pesme Serđukove sravnili s Desankinim molitvama.

Maja Plavšić

Jedna slika iz detinjstva

Moja porodica je poreklom iz Stare Hercegovine, s mnogo dece, mnogo posla, a malo novca, pa je retko ko išao u školu, ženska deca ni slučajno, jer je neko morao čuvati sitniju stoku i raditi po kući, tako da je moja baka, inače, veoma visprena i sposobna žena, bila, jednostavno, nepismena.  Nikada nije kročila u školu. Potpisivala se, doduše, prilično uredno, ali samo toliko je naučila za potrebe društvenog sistema, posebno kada je ostala udovica sa četiri maloletna sina. Međutim, jedan predmet, koji me i danas, odmah seti nje, jeste, zapravo, knjiga. Tamnozeleni  „Veliki narodni učitelj” Vase Pelagića.

Kad smo bili deca, brat i ja bismo se uvlačili u bakinu sobu– koja je inače bila u stričevoj kući i uvek otključana, tako da uopšte nismo morali da se krijemo, jer se baka nikada nije ljutila na nas – da gledamo Veliku knjigu. Tako smo je zvali. Stajala je na počasnom mestu, na najvišoj polici bakinog ormana, odmah pored cvetnog sapuna. Brat bi se protegao da je dohvati, naravno sa stolice, iako sam ja bila viša i starija, i počeli bismo da listamo. Moram da napomenem da ni on ni ja tada nismo znali da čitamo, ali uvek nas je privlačila ta knjiga. Ni danas ne znam zašto. Šta je bilo u toj velikoj zelenoj knjizi sa običnim listovima i malo slika? Zašto ju je i baka držala u svom ormanu ako nije umela da je čita? Da li je to bilo zbog poštovanja prema mudrosti sabranoj u toj, u bakino vreme čuvenoj knjizi? Kada smo kasnije shvatili da je naslov neki učitelj, očekivali smo priču o školi, đacima i njihovom učitelju, a ne savete o zdravom životu i prirodnim lekovima. Ipak, i dalje smo obilazili „starog Pelagića”, doduše, dosta ređe sve dok baka nije umrla, a knjiga se nekim čudom obrela kod mene u sobi, na polici s knjigama.

Sad ga ne otvaram, ne znam šta bih tamo tražila, a što već nema na internetu ili u nekim drugim, mnogo stručnijim knjigama. Ali ona ostaje tu. Pre svega, to je uspomena na moju baku koje nema već nekoliko godina. Ona mi je podsetnik na detinjstvo i nestašluke sa bratom s kojim više ne živim, jer smo svi krenuli svojim putem, na studije, pa u život, ali ona predstavlja i nešto još više, a to je duh jednog prošlog vremena kojeg se i ja jedva sećam, a mlađe generacije ga uopšte i ne poznaju. Stari „Veliki narodni učitelj” Vase Pelagića deo je moje baštine. Iako u mojoj porodici više nema nepismenih ljudi i sve savete tražimo na nekim drugim mestima, on će uvek imati svoje počasno mesto.

Emilija Cerović Mlađa

Dovde si došla, odavde se vrati

U ona stara vremena, deca vladara odrastahu kao i sva druga deca, igrahu se i učahu čitanju, pisanju i raznim naukama. Ipak, u jednome se razlikovahu od sve druge dece – od najranijeg detinjstva govoraše im o njihovoj odgovornosti prema zemlji i narodu. I više od toga, u njima razvijaše svest da njihov život najmanje njima samima pripada da u njemu rade što im srce poželi i duša prohte. Pa i kada su za ženidbu i udaju stasavala, nisu se mogla voditi razlozima srca, već od njih tražiše da se povinuju potrebama politike svoje zemlje i roda svoga.

Tako i Maru, kćer srpskog despota Đurđa Brankovića, dadoše u harem turskog sultana Murata Drugog, da mu bude supruga poslednja po redu. Ali zahvaljujući mladosti, lepoti i dobroti svojoj, ubrzo postade prva u njegovom srcu. Uz pomenute tri dragocene osobine, imala je Mara još jednu, dragoceniju od svih – mudrost.

Učena da voli rod svoj i zemlju svoju, bejaše učena da ne mrzi druge, već da ih poštuje. Jer poštovanje rađa poštovanje, pa ako hoćeš da drugi poštuju tebe i rod tvoj, moraš posejati seme poštovanja prema njima. Mara nikada ne pogazi običaje naroda svoga muža, kao što nikada ne zanemari običaje i veru naroda svoga. I zato je dvostruko voleše i ceniše na sultanovom dvoru, a ona bi vredni savetnik i pomoćnik u državnim poslovima prvo mužu svome, a kasnije i njegovom sinu- nasledniku, a Marinom pastorku – sultanu Mehmedu Drugom Osvajaču.

Kada je Mehmedova vojska osvojila Carigrad, zarobila je i mnoge Hrišćanske svetinje, među kojima i delove darova što ih Trojica Mudraca bejahu darovala Bogomladencu Hristu na rođenju. Znajući kakvo će blago za nju Svetinje biti, Mehmed ih pokloni Mari. A ona, koja je na sve načine pomagala Pravoslavne hramove, ponese ove, uz druge darove, na poluostrvo podno gore Atos. Htede da ih na čuvanje preda postradalom manastiru Svetoga Pavla, čiju obnovu, inače, velikodušno pomagaše njen otac, Đurađ, i brat, Lazar.

Nemanja Smičiklas, ilustracija za knjigu Priče iz Bogorodičinog vrta, uz priču Dovde si došla…

Uzbuđena što može tako bogato darivati manastir, a nadasve ponesena svešću da uza se ima tako velike svetinje, Mara odluči da sama ode na poluostrvo i darove lično preda kaluđerima. Kada iz luke krenu putem ka manastiru Sveti Pavle, iznenada se začu odlučan glas sa Neba:

- Maro, dovde si došla, odavde se vrati. Jer ovo je vrt Carice Nebeske.

I Mara posluša, darove spusti, pa se vrati na brod svoj.

Od toga doba, na poluostrvo podno gore Atos, u Vrt Bogorodičin, nijedna žena više kročila nije.

Na mestu gde sultanija Mara bi zaustavljena kaluđeri podigoše paviljon, a delovi darova Trojice Mudraca i danas se čuvaju među manastirskim svetinjama.

Iz knjige Emilije Cerović Mlađe: Priče iz Bogorodičinog vrta, Novi Sad, Stilos Art, 2012.